Nakon knjiga Ma da, Pa da, Tako nekako, Seljak i ovce, 1247, pred čitacima je novi naslov Nikole Stanića Biblioterapija prisustva u kojoj piše o, naizgled običnim, ljudima, tišinama, pogledima i trenucima.
U razgovoru za Librum, Stanić govori o tome kako je odsustvo postalo polazište za razmišljanje o prisustvu, zašto njegovi junaci nemaju imena, zbog čega su mu važni životi običnih ljudi i kako nastaje književna atmosfera koja često otkriva više od izgovorenih reči.
U svetu koji neprestano traži da govorimo više i glasnije, Biblioterapija prisustva podseća na nešto jednostavnije, da zastanemo, pogledamo i zaista budemo tu.
Biblioterapija prisustva već naslovom otvara pitanje šta je zapravo prisustvo? Kada ste počeli da razmišljate o njemu kao o nečemu što može da bude tema čitave knjige?
Mislim da sam o prisustvu počeo da razmišljam onda kada sam prvi put istinski osetio odsustvo. Ne ono obično, kada nekoga nema nekoliko dana ili kada se vrata za nekim zatvore, a znaš da će se ponovo otvoriti. Mislim na ono odsustvo posle kojeg shvatiš da postoje vrata koja se više nikada neće otvoriti.
Tada čovek počne drugačije da pamti. Pamti nečiji glas iz susedne sobe. Način na koji je neko sedeo za stolom. Šolju koju je držao. Korake koje nekada nije ni primećivao.
Tu je, verovatno, počela Biblioterapija prisustva.
Shvatio sam da prisustvo nije samo biti pored nekoga. Možemo sedeti sasvim blizu, a biti kilometrima daleko. Prisustvo je kada nekome poklonimo ono što nam se svakoga dana čini neiscrpnim – svoje vreme, svoj pogled, tišinu u kojoj ga zaista čujemo, deo života koji nam se nikada neće vratiti. Zato je prisustvo za mene postalo dovoljno veliko da bude tema čitave knjige. Jer na kraju, kada prođe sve što smo smatrali važnim, možda nećemo najviše žaliti za onim što nismo imali. Možda ćemo najviše žaliti za trenucima u kojima smo imali jedni druge – a nismo bili tu.
U predgovoru kažete da knjiga ne traži da joj se veruje, već da joj se bude blizu. Šta ste želeli da čitalac pronađe u toj blizini – utehu, prepoznavanje, mir, ili možda nešto sasvim drugo?
Ne znam da li sam želeo da čitalac pronađe bilo šta od toga. Više sam želeo da, makar na nekoliko stranica, pronađe sebe, svoj „problem“ i počne/nastavi svoju borbu. Uteha nam nekada dođe prerano. Mir nam se često učini nedostižnim, a prepoznavanje ume da zaboli više nego što očekujemo, jer tek kada u nečijoj priči prepoznamo sopstvenu, shvatimo koliko smo dugo ćutali o onome što nas boli.
Zato knjiga ne traži da joj se veruje. Vera u ono što sam napisao nije mi nikada bila važna. Važnije mi je bilo da čitalac oseti nešto svoje. Da zastane nad nekom rečenicom. Da se seti nekoga koga više nema. Da poželi da nekoga zagrli. Da možda, prvi put posle mnogo vremena, prizna sebi da mu neko nedostaje. Da shvati da su roditelji daleko važnija stvar od onoga što na papiru piše da su nam oni, odnosno ono što nam piše u matičnoj knjizi rođenih. Ako se to dogodi, onda je knjiga već uradila ono zbog čega je napisana. Istina, neke knjige ne treba pročitati, a mnoge ni napisati. Osetio sam se dužnim da napišem ovu. Neke knjige treba doživeti, a neke ljude, nažalost, počnemo da razumemo tek kada više ne možemo da im kažemo da smo ih razumeli.
Vaši junaci su obični ljudi čiji životi često prolaze neprimećeno. Zašto vam je bilo važno da upravo njima date prostor?
Zato što sam oduvek mislio da su najvažnije priče upravo one pored kojih svakoga dana prolazimo, a da ih ne primećujemo. Čovek koji ujutru otvori svoju malu radnju. Žena koja čeka autobus. Starac koji sam sedi za stolom. Majka koja sprema ručak, iako joj se tog dana možda plače. Neko ko svakoga jutra nekome kaže „dobro jutro“, a nikada ne saznamo koliko mu je to „dobro“ jutro zapravo teško. Oni nemaju naslovne strane. Njihove živote niko ne zapisuje. Za njihove pobede nema aplauza, a za njihove poraze često nema ni svedoka, a ipak, oni nose čitave svetove u sebi. Zato sam želeo da im dam prostor. Posebno ljudima koji su obeležili moj život. Ne da bih od njih pravio junake, nego da bih pokazao da su oni to možda oduvek i bili.
Likovi nemaju imena, a kažete da nisu bezlični, već „svi mogući“. Da li ste želeli da čitalac prestane da posmatra njihove priče kao tuđe i da u njima lakše prepozna sebe ili nekoga koga poznaje?
Da. Upravo to sam želeo. Kada liku damo ime, prezime, godine, kuću u kojoj živi, njegovu prošlost i čitav niz ličnih odrednica, mi ga nekako smestimo u njegov život. Znamo ko je on, a ja sam u ovoj knjizi želeo nešto drugo.
Želeo sam da čovek koji čita ne može tako lako da kaže: „To je njegov život, nije moj.“
Zato moji likovi nemaju imena. Oni nisu bezlični. Naprotiv. Oni su bez imena upravo zato što mogu imati svako ime. Čovek koji ćuti u jednoj priči može biti naš otac. Žena koja nekoga čeka može biti naša majka. Onaj koji odlazi može biti neko koga smo voleli. Nema svako privilegiju ni imati roditelje, niti svaki roditelj po definiciji mora biti sjajan.
Kroz gotovo celu knjigu provlači se ideja da čovek može nekome promeniti život i onda kada toga nije svestan. Verujete li da najveći trag koji ostavljamo često nastaje upravo onda kada ne pokušavamo da ga ostavimo?
Verujem. Čak mislim da se najdublji tragovi u našim životima gotovo nikada ne naprave namerno. Kada pokušavamo da nekome promenimo život, često razmišljamo šta ćemo reći, šta ćemo uraditi, kako ćemo pomoći. Onda tek dođe neki sasvim običan trenutak – nečiji pogled, ruka na ramenu, jedna rečenica izgovorena usput, nečije „tu sam“ – i mi nastavimo svojim putem, ne znajući da je taj trenutak neko drugi poneo sa sobom. Možda smo ga već sutradan zaboravili, a on ga pamti godinama. To mi je jedna od najlepših, ali i najtužnijih stvari u vezi sa čovekom: nikada zaista ne znamo koliko smo nekome značili.
Možda smo nekome jednom rekli nešto što smo smatrali sasvim običnim, a njemu je baš ta rečenica pomogla da izdrži dan. Možda smo nekoga zagrlili onda kada smo mislili da je to samo zagrljaj, a on je u tom zagrljaju prvi put posle dugo vremena osetio da nije sam. Zato mislim da ne treba da pokušavamo da ostavimo trag. Treba samo da budemo ljudi. Da budemo prisutni. Da ne okrenemo glavu kada vidimo tuđu tugu. Da budemo nežni onda kada možemo. Da nekome otvorimo vrata, pridržimo ruku, saslušamo ga, sačekamo još minut.
U knjizi ima mnogo tišine – ljudi koji ne govore, ne čuju, ne vide, prećutkuju, ali se ipak razumeju. Zašto vam je tišina bila toliko važan književni prostor?
Zato što sam vremenom shvatio da čovek najviše govori onda kada ćuti. Reči su često ono što čovek odluči da pokaže. Tišina je ono što više ne ume da sakrije. U tišini ostaju stvari koje nismo smogli snage da kažemo. Ljudi koje nismo umeli da zadržimo. Izvinjenja koja smo zakasnili da izgovorimo. Ljubavi koje smo osećali, a nikada priznali, ali u ovoj knjizi postoji još jedna vrsta tišine. Ona koja me možda i najviše boli. To je tišina ljudi koji gledaju, a ne vide. Koji čuju, a ne slušaju. Koliko puta smo čuli da neko roditelju kaže:
„Zar nisi video šta je tvoje dete uradilo?“
„Zar ne vidiš šta je trebalo da uradiš?“
„Zar ne čuješ šta mu dobacuju?“
„Ako čuješ, zašto ne reaguješ?“
A možda je upravo tu najteža tišina, jer nije dovoljno imati oči da bismo videli. Nije dovoljno imati uši da bismo čuli. Ponekad čovek mora da pogleda malo dublje od onoga što mu je pred očima i da čuje ono što mu niko nije izgovorio. Postoje ljudi koji ne mogu da čuju, a razumeju više od onih koji čuju svaku reč. Postoje oni koji ne vide, a vide čoveka bolje nego mi koji gledamo. Postoje oni koji ćute ne zato što nemaju šta da kažu, već zato što znaju da neke stvari rečima više ne mogu da se poprave.
A postoje i tišine između dvoje ljudi koji se vole. One su mi možda najvažnije. Kada sednu jedno pored drugog i ne kažu ništa, a ipak oboje znaju šta onaj drugi oseća. Mislim da je to jedna od najdubljih vrsta bliskosti – kada više nema potrebe da se govori. Zato sam ostavljao prostor tišini. Da čitalac sam u nju uđe.
Neke stvari, kada ih izgovorimo, postanu samo rečenice, a ono što ostane neizgovoreno ponekad ostane zauvek u nama.
Kako je nastala ideja za ovu priču? Da li iz konkretnih ljudi i događaja koje ste sreli, iz sopstvenih iskustava ili pre svega iz posmatranja sveta oko sebe?
Oduvek me je zanimalo šta se događa u čoveku dok spolja izgleda da se ne događa ništa. Neko sedi sam za stolom. Neko čeka autobus. Neko se vraća kući. Neko otvara vrata svog stana i pre nego što uđe na lice stavlja osmeh koji će skinuti tek kada ostane sam. Mi vidimo samo trenutak, a ja sam počeo da se pitam šta je bilo pre njega i šta će biti posle njega.
Naravno da u knjizi ima i mog iskustva. Mnogo mog iskustva. Ne mogu da pišem, a da ne unesem nešto svoje, ali nisam želeo da pričam o sebi. Više sam želeo da ono što sam kroz život osećao, video i razumeo pretvorim u priče u kojima će se možda prepoznati neko drugi. Zato bih rekao da je knjiga nastala iz svega pomalo, ali pre svega iz gledanja.
Kako izgleda vaš proces pisanja? Knjiga obiluje složenim, gotovo filmskim detaljima. Koliko vremena provodite gradeći atmosferu i svet u kome se priča događa?
Nemam neki poseban ritual pisanja. Kod mene ono počinje mnogo pre nego što sednem za sto. Mene boli ono što vidim i čujem i primetim da je tu potrebna neka vrsta pomoć, a ne mogu pomoći. Posebno je teško kad sebi treba pomoći.
Nekada vidim čoveka, čujem nečiju rečenicu, primetim neki pogled, nečiju ruku, način na koji neko ćuti – i to ostane u meni. Ne mogu tek tako da pređem preko toga.
Onda mi pisanje dođe kao neka vrsta terapije. Samo što je to pomalo čudna terapija, jer dok pišem – boli još jače. Kada ono što me je dotaklo počnem da pretvaram u reči, ponovo proživim sve. Zato nekada dugo gradim jednu scenu. Ne zato što želim da je ukrasim, nego zato što moram da je vidim do kraja. Da čujem šta se u njoj čuje. Da osetim vazduh, prostor, tišinu, miris, nečiji pogled.
Zato mi atmosfera nije nešto što naknadno dodajem priči. Ona nastaje zajedno sa njom, a onda, kada napišem poslednju rečenicu, nešto se u meni smiri.
Ne nestane ono što je bolelo. Samo više nije u meni na isti način. Kao da sam deo tog tereta stavio na papir.
I zato možda najtačnije mogu da kažem:
Boli me dok pišem. Nekada tada boli još jače, ali kada napišem – prođe.
Možda je zato pisanje za mene i terapija i kazna.
Biblioterapija sugeriše da knjiga može da bude lekovita. Verujete li da književnost zaista može nešto da promeni u čoveku?
Mislim da ne bih mogao da kažem da je ova priča nastala iz jednog konkretnog događaja ili jednog čoveka. Nastajala je iz svega što sam godinama gledao, slušao i doživljavao. Mene ljudi mnogo dotiču. Nekada me zaboli nešto što vidim, nekada ono što čujem, a ono što lično doživim ostane u meni još duže. Možda neko drugi prođe pored istog događaja i zaboravi ga za pet minuta. Ja ne umem baš tako. Nosim ga. Razmišljam o njemu. Pitam se šta je bilo u čoveku koji je to uradio, šta je osećao onaj kome se dogodilo i šta se možda dešavalo iza svega što sam video spolja i onda, posle nekog vremena, počnem da pišem.
Zato u ovoj knjizi ima stvarnih osećanja, stvarnih ljudskih situacija i mnogo onoga što sam tokom života prepoznao oko sebe, ali likovi nisu portreti konkretnih ljudi. Oni su nastali od mnogo pogleda, mnogo sudbina i mnogo onoga što sam nosio u sebi. Možda je zato i teško reći gde se završava stvarnost, a gde počinje priča.
Nisam pisao zato što sam imao priču koju moram da ispričam. Pisao sam zato što sam neke stvari morao da izbacim iz sebe i zahvalim se i na taj nači nekim ljudima, još jednom.
