Prikaz knjige Tata Jadranke Čolaković (Librum, Beograd, 2026)
Postoje knjige koje pišemo da bismo nešto objasnili. Tata Jadranke Čolaković napisana je da bi se nešto sačuvalo: jedan čovek, jedan glas, jedan način postojanja koji se, kada nestane, više nigde ne može poručiti.
Knjiga počinje u mraku. Doslovno: „Mrak je i zagušljivo je. Ošamućeno tumaram po hodnicima sopstvene tuge.” Autorka traži prekidač, ne nalazi ga, pa mozak javlja poruku koju poznaje svako ko je ikada preživeo noć bez odgovora: 404 page not found. Tu, na toj tački potpunog gubitka orijentacije, kreće tekst. I to je prvi pametan potez ove knjige, otvara se onim što obično dolazi na kraju.
Dva toka koja se pletu
Formalno, Tata je sastavljena od dve naizmenične struje.
Prva su datirani zapisi, precizni do minuta: 20. 2. 2023, 21.30. Telefon zasvetli, majka javlja da ocu nije dobro, i odatle počinje šezdeset i pet dana koje autorka prati kao dnevnik: Urgentni centar, bolnica Sveti Sava, čekanje, telefonski broj na koji se zove „između dvanaest i jedan”, povratak kući, kolica, bolnički krevet u dečjoj sobi, 25. april.
Druga struja su poglavlja iz detinjstva, naslovljena kao male priče: Ciganka mu gatala na travi, Frižider, Cipelići, Pijaca, Čovek peva posle rata. Svako od njih traje tri do pet strana i svako donosi po jednu sliku oca.
Taj raspored radi ono što dobra memoarska proza mora da uradi: umesto da nam nabraja kakav je čovek bio, ona nam ga pokazuje, pa nas onda vraća u bolnički hodnik gde od tog čoveka ostaje sve manje. Čitalac tako sam pravi računicu gubitka. Gornji tok knjige ga gradi, donji ga oduzima, a susret ta dva toka daje knjizi njen pritisak.
Portret: tata kralj, tata zabavljač, tata graditelj
Radoslav Čolaković izlazi iz ovih stranica kao lik kakav se u domaćoj literaturi retko sreće u dokumentarnom obliku, čovek koji je iz svakodnevice pravio predstavu, a iz predstave dobro delo.
Početkom osamdesetih pozajmljuje tuđeg fiću, vozi iz Velike Plane do Beograda i vraća se sa preko sto karanfila, po jedan za svaku ženu koju poštuje. Devedesetih, kada su slatkiši retki, kupuje kutije sladoleda na štapić i izlazi na kapiju da dočeka decu koja se vraćaju sa školskog krosa. Autorka će mnogo godina kasnije saznati da to što je njen otac radio ima ime: okrepa, ona tačka na maratonskoj stazi gde ljudi stoje da bi trkaču dali vodu i ohrabrenje. On za taj pojam verovatno nikada nije čuo. Živeo ga je.
Dovodi kući Bojana, maloletnog kolegu sa posla koji je preko noći ostao siroče posle porodične tragedije, i smešta ga u dvadeset i dva kvadrata u kojima već živi četvoro. Na dečjim rođendanima krišom vezuje pertle svih gostiju jedne za druge i u cipele ubacuje kamenčiće, pa hodnik na kraju slavlja postane cirkus. Leti otvara vrata gorenja i legne ispred njega na pločice uz objavu: „Ako me neko traži, nisam tu, na godišnjem sam u frižideru.”
Ista ruka koja to radi zida kuću sopstvenim rukama, odlazi u rat 7. novembra 1991. i vraća se 26. februara 1992. sa bradom i sedom kosom, o kojem ratu neće progovoriti nijednu reč do kraja života. Ista ta ruka jednom, jedne večeri 1989. godine, udara ćerku dva puta, a knjiga ima hrabrosti da tu epizodu ostavi neuglačanu, sa svim što je u devetogodišnjakinji tada puklo i što je tu i danas.
To je ono što portret čini verodostojnim. Autorka voli svog oca bez ograde, a ipak mu dopušta da bude čovek sa senkom.
Drugi junak: sistem
Tata je istovremeno i vrlo hladno napisano svedočanstvo o susretu obične porodice sa zdravstvenim sistemom.
Ovde se knjiga naglo menja iz nežne u dokumentarnu. Telefon koji zvoni u prazno trideset i dva sata. Lift do kojeg dolaze samo oni sa karticom. Zabrana poseta u 2023. godini, obrazložena koronom. Paketi sa pidžamama, sapunom i pelenama koji se mesec dana kasnije vraćaju kući netaknuti. Pet hiljada dinara i mobilni telefon utisnuti u džep medicinske sestre, da bi ćerka posle petnaest dana čula očev glas. I poziv u pola dva noću, koji prekida sestra, otima telefon i pacijenta veže za krevet, zbog telefoniranja.
Autorka ove scene iznosi bez patetike i bez optužnice, prostim redosledom događaja. Upravo zato deluju. Ovo je deo knjige koji će čitaoca u Srbiji najviše zaboleti, jer ga prepoznaje.
Glas: kratka rečenica, pauza, ironija
Najveći kvalitet ove knjige je njen glas.
Rečenica je kratka i pisana kao da se govori. Humor upada tamo gde ga niko ne očekuje i taman toliko da čitaoca zadrži nad stranicom. Autorka sebe naziva Supermenom, pa se odmah pita da li bi Supermen plakao dok vozi. U čekaonici Urgentnog centra pravi selfi i onda gleda tu ženu na fotografiji, nenašminkanu, u donjem delu pidžame i tuđem duksu tri broja većem, i pita se: ta žena, jesam li to sada ja.
Ceo tekst je pisan kao pismo, kao obraćanje ćerki Dunji, kojoj je knjiga i posvećena. To je odluka koja nosi celu formu. Zbog nje autorka može da prekine sebe usred bolničke scene rečenicom „ali to već znaš”, da napravi digresiju o detinjstvu, da se izvini što o ćerki piše, da prizna gde je kao majka omanula. Zbog nje knjiga ima adresata, a svaka rečenica ima razlog da bude izgovorena.
Iz tog obraćanja izlazi i najlepše mesto u knjizi, ono o neotputovanom Parizu. Karte kupljene godinu dana ranije, rođendan u Diznilendu, i odluka da se ostane. Autorka ćerki obećava da će taj put jednom biti dosanjan: „možda ćeš biti prevelika za Diznilend. Ali nećeš biti premala za Monmartr, čašu vina i razgovor koji se dešava između majke i ćerke, u trenutku kada se po prvi put istinski sretnu.”
Šta knjiga zapravo govori
Ispod priče o jednom odlasku leže tri teme koje je vredi čitati zbog njih samih.
Obrtanje uloga. Trenutak u kojem dete postane roditelj svom roditelju opisan je ovde sa neuobičajenom preciznošću, od odluke da se ocu oduzme izbor, do stida zbog te odluke, do pitanja da li se ta borba vodi zbog njega ili zbog sebe.
Nasleđe. Knjiga postavlja pitanje šta se od jednog čoveka zapravo prenosi dalje. Odgovor koji nudi je konkretan: navike, rituali, način na koji se ulazi u prostoriju, način na koji se prilazi tuđoj muci.
Vera u trenutku kada ništa drugo ne preostaje. Poglavlje o odlasku u manastir Tumane, sa očevom sivom majicom na suvozačevom sedištu, jedno je od najtiših i najboljih u knjizi. Zakleta ateistkinja vozi tri sata seoskim putem, ne zna nijednu molitvu osim Očenaša, i pita monaha koliko to košta. Ono što se tamo dogodilo autorka odbija da prepriča, i za to odbijanje nalazi tačnu reč, exulansis, sklonost da se digne ruka od prepričavanja iskustva koje drugi ne mogu da prime.
Urednička napomena
Tata je kratka knjiga, devedeset devet strana, koja se čita za nešto manje od dva sata. Ta mera je odabrana svesno i knjizi odgovara.
Čitalac koji zavoli ovaj glas ostaće ipak sa nekoliko otvorenih vrata. Očevo sopstveno detinjstvo pojavljuje se samo kao slutnja, sastavljena od fragmenata tuđih priča, jer o njemu nikada nije govorio. Majka, koja kroz celu knjigu drži porodicu blagošću, i brat Dalibor, koji tek pred kraj izlazi iz svoje distance, zaslužuju svoja poglavlja. To su rukavci koje ova knjiga otvara i ostavlja otvorenim. Autorka i sama negde usput napominje da je to tema za neku drugu priču ili neku drugu knjigu. Vredelo bi da je napiše.
Kome je namenjena
Svakome ko je ikada vodio roditelja kroz bolnički hodnik. Svakome ko je odrastao osamdesetih i devedesetih u Srbiji, uz Plazmu, Sportski žurnal i Seriju A. Svakome ko voli memoarsku prozu u tradiciji Godine magičnog mišljenja Džoan Didion i Kada dah postane vazduh Pola Kalanitija, uz jednu bitnu razliku: ovde su bolnica, red za pakete, mito i pijaca naši.
I posebno onima koji tugu tek treba da počnu da imenuju. Ova knjiga radi ono što je autorka i tražila od nje: pretvara gubitak u nešto što se može držati u ruci.
Podaci o izdanju
Jadranka Čolaković, Tata
Priča iz albuma života, iskrena i bez filtera, o ljubavi, borbi i vrednostima koje ostaju zauvek
Izdavač: Librum, Beograd, 2026.
Obim: 99 strana. Format: 20 cm. Tiraž: 300 primeraka.
Lektura i korektura: Nataša Bulatović.
Dizajn korica: Miloš Bogdanović.
ISBN 978-86-6204-087-9
Prosečno vreme čitanja: 1 sat i 50 minuta.
O autorki
Jadranka Čolaković rođena je 1982. godine u Smederevskoj Palanci. Osnovnu i srednju školu završila je u Velikoj Plani. Master je inženjer organizacionih nauka, a po zanimanju podrška organizacijama i pojedincima u procesima izazovnih poslovnih promena. Ovu knjigu napisala je da bi sebi pomogla u tugovanju i da bi zauvek sačuvala sećanje na svog oca.
Pročitajte i intervju sa Jadrankom Čolaković: „Ova knjiga mi je spasila život”.
Poručite svoj primerak
Tiraž je 300 primeraka. Knjige ovakve vrste retko dobijaju drugo izdanje na vreme.
Naručite Tatu u našoj knjižari ili pišite na info@librum.rs, telefon 061 646 4620.
Uzmite jedan primerak za sebe i jedan za nekoga ko još uvek ima kome da kaže sve što je nameravao. To je, na kraju krajeva, i cela poruka ove knjige.
