U knjizi Tata Jadranka Čolaković piše iz srži gubitka, iz mesta gde se porodična istorija, bolnička svakodnevica, sećanje i krivica stapaju u jedan nemiran, ispovedni tok. Njen otac pojavljuje se kao junak porodičnog albuma i kao mera jednog sveta: duhovit, prkosan, nežan prema deci, spreman da od školskog krosa napravi praznik, od osmomartovskog karanfila gest poštovanja, od običnog dana malu predstavu života.
U knjizi se smenjuju hitni prijemi, zeleni bolnički paravani, telefonski pozivi između dvanaest i jedan, detinjstvo u skučenoj kući, porodične anegdote, ožiljci i nežnosti. Iz te smene nastaju priče koje govore o ocu, ali jednako snažno i o ćerki koja pokušava da razume šta se u čoveku slomi kada izgubi roditelja, i šta u njemu, uprkos svemu, nastavi da živi.
Sa Jadrankom Čolaković razgovarali smo o pisanju kao načinu preživljavanja, o ocu i porodici pred licem bolesti, sistemu koji čoveka često ostavlja pred zatvorenim vratima i o knjizi koja lično iskustvo gubitka pretvara u neposredno, otvoreno i hrabro svedočanstvo.
Napisali ste knjigu o ocu, ljubavi, borbi i gubitku. Kada ste osetili potrebu da sećanja i bol stavite na papir?
Iako je sve tokom poslednjih mesec dana tatinog života ukazivalo na to se bliži kraj (mada tu činjenicu tada nisam prihvatala), njegov odlazak za mene je bio i deo gubitka sopstvenog identiteta. Tuga je bila ogromna, neopisiva. Bilo je dana kada nisam bila funkcionalna. I počela sam da pišem, da tugu prenosim na papir. Tada nije bilo jasne ideje da to postane knjiga. Samo su reči postale te koje me „leče“.
Uspomene iz detinjstva sudaraju se sa surovom realnošću borbe za očev život. Kako ste pronašli meru između topline tih sećanja i težine sadašnjeg trenutka?
Najpre je to bio jedan predugačak, nepregledan tekst prepun boli. Kako su se stranice nizale, javila se ideja da se tekst pretvori u knjigu. Čitajući te redove shvatila sam da je bezmalo nepodnošljivo čitati bez da se bude preplavljen tužnim osećajem. I tako se javila ideja da knjigu oplemenim sećanjima iz detinjstva i upoznam čitaoce sa Tatom koji je bio vedar, voleo život, šalu, decu, zabavu…
Kroz priču se oseća gorčina prema sistemu koji je nemilosrdan prema slabima. Da li ova knjiga nosi i širu poruku o takvom sistemu i položaju čoveka u njemu?
Nisam imala svesnu nameru da „obeležavam“ sistem, jednostavno sam dala sopstvene uvide, koji su brutalno iskreni i svedoče doista o tome da smo kao pojedinci totalno nemoćni u sistemu koji prepoznaje i vrednuje samo bratiju. Ipak, drago mi je ako se i taj momenat prepoznaje. Iako ne verujem da može da ima snažan pokretački uticaj ka sistemskim promenama, verujem da će se poneki čitalac identifikovati i volela bih da u tom trenutku ima osećaj „nisam jedini koji je ovo proživeo“.
Iako knjiga govori o bolesti i gubitku, može se doživeti i kao „odu životu“. Da li ste od početka imali tu ideju?
Moj tata je bio čovek prepun života, kako bismo to narodski rekli. U nekom trenutku sam poželela da samu sebe podsetim na to i da sebi vratim volju da živim život punim plućima. U meni su se borile dve Jadranke – ona koja živi patnju i ona koja želi da se smeje iz stomaka i raduje svakodnevnim, običnim stvarima, da zasmejava ljude oko sebe, da uživa dok razgovara za bakom na pijaci koja prodaje cveće ili se nasmeje slučajnom prolazniku.
Knjiga je pisana u formi dnevnika, koliko je to bila svesna odluka, i šta vam je takav pristup otvorio u načinu pripovedanja?
Pisanje je tako krenulo, zapisivala sam svaki sekund od trenutka kada smo krenuli u bolnicu, kao da sam želela da to postane večno. U kontekstu pripovedanja, donelo je strukturu, jasnoću. Pomoglo mi je da oblikujem gomilu raznolikih osećanja kojima nije bilo kraja, tuga, patnja, bes, nemoć…
U tekstu se smenjuju unutrašnji tokovi misli, uspomene i konkretni događaji. Kako je izgledao proces strukturiranja tog materijala u jednu celinu?
Pisanje ovog teksta trajalo je dugo, možda i dve godine. Kako pisanje nije moj primarni posao, tražilo je dosta angažovanja i promišljanja na koji način da oblikujem sve izneto na papir, a da potencijalnog čitaoca zaintrigira i da mu održi pažnju. Bilo je tu i drugih ideja, pokušaja. Nekako je ovaj poslednji, u obliku u kome poznajemo knjigu izabran intuitivno, onda kada sam osetila to je to.
Tokom pisanja ove priče, koji deo vam je bilo najteže da pretočite u reči i šta vam je sama knjiga donela? Da li ste kroz nju pronašli neku vrstu olakšanja ili razumevanja?
Svakako je najteži deo bio opisati poslednji dan tatinog života, jer mi je puno vremena trebalo da prihvatim činjenicu gubitka. Svako vraćanje u taj momenat bilo je vrlo iscrpljujuće emotivno, energetski, fizički i mentalno. Ja ću biti brutalno iskrena i reći da mi je ova knjiga spasila život i porodicu, sa jedne strane. Sa druge strane, artikulisala sam na koje se sve načine moja bliskost sa tatom reflektovala na ostale odnose u mom životu, primarno na odnos sa Dunjom – ćerkom i suprugom. Otvorilo je to neke nove teme za promišljanje.
Jedan deo knjige funkcioniše i kao dijalog sa vašom ćerkom. Koliko vam je ta perspektiva pomogla da oblikujete naraciju i pronađete ton kojim ćete ispričati ovu priču?
Knjiga je posvećena Dunji iz mnogo razloga. Jedan od njih je pokušaj da joj se odužim za vreme u kome je bila zapostavljena, dok sam ja brinula o bolesnom tati. Možda se Dunji obraćam u knjizi baš iz razloga što je bilo trenutaka kada joj se uopšte nisam obraćala. Možda je to pokušaj da „okajem taj greh“ koji sam joj nanela.
