Roman Tlo Gordane Krstić donosi promišljenu i slojevitu priču u kojoj se vizija budućnosti ukršta sa trajnim pitanjima o čoveku, prostoru, pripadanju i odgovornosti. U njegovom središtu nalazi se ideja tla kao materijalne osnove života, ali i kao simbola unutrašnje čvrstine, međuljudskih odnosa i potrebe da se svet gradi na zdravim temeljima. Kroz spoj intimne porodične priče, filozofske refleksije i naučnofantastične imaginacije, ovaj roman otvara prostor za razmišljanje o tome koliko su lična sudbina i sudbina zajednice međusobno povezane.
U razgovoru koji sledi, Gordana Krstić govori o višeznačnosti samog naslova, o ideji „Nove sfere“, o odnosu svetlosti, prostora i ljudske prirode, kao i o načinu na koji je gradila roman koji istovremeno obuhvata i porodičnu bliskost i široke civilizacijske horizonte.
Naslov Tlo deluje kao metafora i kao doslovna materija u romanu. Koje sve slojeve značenja ste želeli da upišete u tu jednu reč?
Pre svega kroz Tlo sam želela da prenesem svoju ideju o materijalnoj osnovi ljudskog bića i njegovog prirodnog okruženja. Pojam tlo koristila sam i kao metaforu za čvrstu osnovu koju čoveku daju dobri međuljudski odnosi. Takvi odnosi jačaju pojedinca, stvaraju dobra društva i napredne civilizacije.
U uvodu čitamo o hrabrosti da se kroči na „Novu sferu“ i o ljudskom strahu od preuzimanja novih prostora. Šta je za vas ključna poruka tog motiva: lična odgovornost, kolektivna zrelost, potreba za smislom?
Sva tri uslova su neophodna za dobar razvoj civilizacije i često se prepliću, a svaki od njih pojedinačno može uticati da pojedinac napravi korak dalje u napretku društva. Zamisao otkrivanja „Nove sfere“ je moj pokušaj osmišljavanja novih pristupa čoveku proširenjem njegovih unutrašnjih i spoljašnjih granica, u svakom mogućem aspektu, zarad opšteg dobra.
Roman prolazi kroz različite epohe i prati porodicu kroz promene društva, tehnologije i vrednosti. Kako ste gradili vezu između „malih“ porodičnih sudbina i „velikih“ civilizacijskih projekata?
Svaka sudbina čoveka kao pojedinca je „mala“. Odnos izmešu kosmoloških odrednica i čoveka je takav da od čoveka pravi malo, slabašno biće koje neprestano traži smisao.Veliki civilizacijski projekti su nizovi malih sudbina. Možda priča o uspehu dečaka skromnijih materijalnih mogućnosti izgleda bajkovito, ali sasvim sam sigurna da se materijalne okolnosti najlakše menjaju. Vukašin je stekao osobine koje se ne sreću često i koje daju čoveku plodno tlo za dobar razvoj. Stekla sam utisak da takve osobine čine čoveka imunim na uticaj materijalnih okolnosti.
U svetu Tla pojavljuje se i nova bolest savremenog doba, vezana za inertnost i učmalost. Da li ste tim elementom želeli da progovorite o našem vremenu, čak i kada pišete o dalekoj budućnosti?
Motivacija je jednako potrebna kako čovekovom materijalnom okviru – telu, tako i različitim emocionalnim, psihičkim i duhovnim slojevima njegove ličnosti. Podsticaji se menjaju tokom protoka vremena i njihovo konstantno osavremenjavanje u ljudskom biću čini ga istinski zdravim i održava društvo u dobrom stanju.
Kako ste oblikovali ideju „Nove sfere“ i logiku laserskih linija i vektora: odakle je krenula početna iskra, iz slike, pitanja, ili iz određene filozofske dileme o granicama sveta?
Još od tinejdžerskih dana sam zainteresovana za filozofske teme. Čitala sam dela mislilaca različitih epoha, često ne razumevajući ideje autora. Naravno, tog nerazumevanja postala sam svesna nakon ponovnog čitanja u zrelijim godinama. Metafizika mi je bila, i još uvek je, najprivlačnija grana filozofije.
Ali, glavni podsticaj za ideju „nova sfera“ jeste slika. Sećam se jedne letnje večeri, dok sam vozila bicikl na Savskom keju u Bloku 70, pojavio se ogroman Mesec. Bio je toliko veliki da mi se učinilo da je zauzeo polovinu vidljivog neba. Ugledavši taj prizor, a u želji da zapamtim svaku pojedinost, pogledala sam na sat, bilo je 21.30h, zatim sam u sebi nekoliko puta ponovila datum – deseti avgust. Godinu nisam ponavljala, misleći da ću je zapamtiti. Nisam je zapamtila, ali, sećajući se tadašnjih okolnosti, taj događaj je morao biti između 2000. i 2003. godine. Često sam mislila o tom prizoru jer je u meni izazvao duboke sumnje u moderne teorije o Zemlji i Mesecu. Od tog trenutka moje rasuđivanje o svetlosti kao astronomskoj pojavi poprimilo je nove podstreke. Za sistematizaciju tih mojih sumnji, imajući u vidu da sam u romanu želela da se bavim odnosom svetlosti i prostora, izabrala sam metod koji je meni logičan. Formirala sam naučno-fantastični pojam laserske linije koje funkcionišu po principu promene frekvencije svetlosti uz definisanje njihove ravni prostiranja vektorima.
Kako je izgledao vaš proces pisanja: da li ste prvo napravili mapu sveta i hronologiju, ili ste priču gradili iz scene u scenu, prateći likove?
Priča je u funkciji ideje o prostoru i svetlosti koju sam htela da izložim. U tu svrhu u različitim situacijama tokom romana, s namerom da budem ubedljiva, ponovila sam tu ideju i učinila da štivo u tim deonicama deluje rogobatno. Likove sam uvodila s obzirom na to koje aspekte čoveka, i materijalne, i svake druge, sam želela da upletem kao pogodno tlo za priču.
Roman ima prepoznatljiv ritam: intimni dijalozi i porodični detalji, zatim široke ideje o prostoru, nauci i budućnosti. Kako ste održavali ravnotežu da emocija ostane živa, a koncepti jasni?
Tlo nema čvrst zaplet koji bi držao pažnju čitaoca. Sa ciljem da moj koncept o prostoru i svetlosti bude jasan i da navedem čitaoca da pročita roman do kraja, trudila sam se da kroz likove i njihove situacije izazovem jake emocije. Da bih izbegla patetiku, opredelila sam se za stvaranje bajkovite atmosfere romana.
Koji lik vam je bio najzahtevniji za pisanje i zbog čega: zbog psihologije, moralnih odluka, odnosa sa drugima, ili zbog uloge u samoj ideji „iskoraka“?
Najzahtevniji mi je bio Axien, zbog vremenske distance. Nisam želela da ulazim u detaljno opisivanje mogućih životnih uslova u nekom budućem vremenu. Radnju u trećem dela romana, smestila sam u 2104. godinu jer mi je ta budućnost bila pogodno tlo i dovoljna vremenska distanca za iznošenje mog koncepta kosmosa, pa i čovekove sudbine u tom smislu.
lzbegavala sam opise kućnih uređaja, nameštaja, odeće. U trećoj glavi, u tzv. prvoj ruci pisanja pravila sam mnogo materijalnih grešaka. Jedna od takvih grešaka bila je „zazvonio je interfon“. U jednom od ponovnih čitanja, izbrisala sam tu rečenicu smatrajući da takav uređaj ne bi bio u upotrebi u takvim tehnološkim okolnostima i ostavila taj pasus nedovršen. Na sugestiju lektora da se Vukašin odjednom pojavljuje niotkuda i da bi trebalo promeniti taj deo, dodala sam nekoliko prigodnih recenica.
Da li ste tokom rada morali da menjate prvobitnu zamisao zapleta ili završnice? Koji trenutak u pisanju je doneo najvažniji preokret u vašoj autorskoj odluci?
Prvobitna zamisao mi je bila da napišem novelu koja bi se sastojala iz dva dela. Prvi deo je trebalo da bude realističan prikaz životnih prilika jednog devetogodišnjaka u savremenom svetu, dok je u drugom delu trebalo da pišem o mogućim naučnim dostignućima izlažući svoje sumnje u savremenu viziju kosmosa kroz san tog dečaka. Taj deo takve novele počinjao bi rečenicom „Zaspao je čitajuci stripove“. U takvom pokusaju Tlo sam napisala kao priču na dvadeset strana. Kasnije, opredeljujući se da to štivo preinačim u formu biografije, umesto radnje koja se odvijala u Vukašinovom snu kroz naučno-fantastične motive, opredelila sam se da okosnica priče bude smeštena u relativno dalekoj budućnosti, baveći se životom njegovog unuka Axiena.
Da bih ispoštovala formu biografije, koju sam sebi zadala, nedostajao mi je opis životnih prilika sredovečnog Vukašina, te je druga glava naknadno ubačena. Zatim sam dodavala situacije i likove da bi tekst bio kompaktan.
Kada zatvorite Tlo, ostaje osećaj „novog početka“. Da li već razvijate sledeću knjigu u istom univerzumu, ili vas privlači potpuno drugačija tema i forma u budućem radu?
Pišem roman čija se radnja odvija u 2026. godini od ranog proleća do pozne jeseni. U njemu želim da izrazim svoju ideju o snazi i slabosti čovekove volje.
Takođe, zamisao mi je da u tom romanu razmatram psihološku i duhovnu sposobnost čoveka, celovitost ta dva čovekova svojstva, i njegovu mogućnost da u skladu sa tim datostima sagleda svoje biće kroz različite životne aspekte. Pokušavam i da napravim razliku među pojmovima – psihologija i duhovnost – stavljajući u središte pažnje čovekovo telo. Žanr, ambijent i likovi su različiti u odnosu na roman Tlo. Njegov naslov je Volja.
