U vremenu kada se psihologija sve češće susreće sa pitanjima smisla, identiteta i unutrašnje celovitosti, knjiga Holonetics metoda – od podeljenosti do celovitosti predstavlja pokušaj da se ta potraga artikuliše kroz jedinstven teorijski i iskustveni okvir. Njen autor, Miloš Kovačević, polazi od lične biografske priče, ali je razvija u pravcu šireg promišljanja ljudske psihe i duhovne dimenzije čoveka.
Kovačevićev put započinje u složenim porodičnim okolnostima koje su rano oblikovale njegov unutrašnji svet i probudile potrebu za dubljim razumevanjem sopstvenih iskustava. Još tokom studija psihologije suočio se sa snažnim ličnim krizama i iskustvima koja su prevazilazila uobičajene okvire psihološkog objašnjenja, uključujući i traumatičnu saobraćajnu nesreću koja je postala prekretnica u njegovom unutrašnjem razvoju. Taj period intenzivnog preispitivanja pokrenuo je dugotrajan proces psihoterapijskog rada, istraživanja svesti i integracije ličnog iskustva sa širim psihološkim i duhovnim tradicijama.
Sa Milošem smo razgovarali o nastanku Holonetics metode, o spoju psihoterapije i duhovnosti, o ulozi ličnih kriza u procesu unutrašnje promene, kao i o tome kako se ideja celovitosti može prevesti u konkretan rad sa ljudima.
U knjizi opisujete Holonetics metodu kao integraciju psihološke i duhovne dimenzije čoveka. Kako biste definisali njenu suštinu u jednoj rečenici za čitaoca koji se prvi put susreće sa ovim pristupom?
Suštinu Holonetics metode definisao bih ovako: to je celovit put lične transformacije u kojem se psihološki rad i duhovna dimenzija ne odvajaju, već se međusobno osvetljavaju, tako da lično dobija dublji smisao u svetlu univerzalnog, a univerzalno postaje stvarno tek kada se izrazi kroz lično iskustvo.
Koncept četiri sloja nesvesnog predstavlja centralni okvir metode. Na koji način rad sa ličnim, porodičnim, kolektivnim i duhovnim slojem menja razumevanje lične transformacije?
Mislim da je važno da razumemo da naše teškoće, naši potencijali i naši unutrašnji konflikti ne dolaze uvek iz istog mesta. Nešto pripada našem ličnom iskustvu, nešto porodičnim obrascima koje nesvesno nosimo u sebi, nešto širem kolektivnom nasleđu, a nešto i onoj dubljoj duhovnoj ravni u nama koja nas vraća pitanjima smisla i svrhe. Kada to uvidimo, menja se i samo razumevanje lične transformacije: ona više nije samo rad na simptomu ili pokušaj da popravimo jedan deo sebe, već proces u kome postepeno osvešćujemo različite izvore svog unutrašnjeg života i učimo da ih integrišemo u celinu. Drugim rečima, transformacija više nije samo lična promena, nego sazrevanje čitavog bića.
Ideja holona kao istovremene celine i dela veće celine ima ključnu ulogu u knjizi. Kako taj koncept menja način na koji posmatramo identitet i ličnu svrhu?
Koncept holona menja način na koji posmatramo identitet jer nas podseća da nismo ni samo izdvojena individua, ni samo bezlično zrno u nečemu većem, već istovremeno jedinstvena celina i deo šireg života. To znači da identitet nije nešto zatvoreno i odvojeno, već živa ravnoteža između onoga što jesmo kao neponovljiva bića i onoga što nas povezuje sa drugima, sa životom i sa nečim što nas prevazilazi. Iz takvog pogleda i lična svrha prestaje da bude pitanje ličnog uspeha u uskom smislu, i postaje dublji proces otkrivanja mesta na kojem se naši darovi, naša istina i potrebe sveta susreću. Tada svrha nije nešto što spolja osvajamo, već nešto što iznutra prepoznajemo i postepeno živimo.
U poglavljima o podličnostima i svesnom Ja opisujete unutrašnju dinamiku ličnosti. Koji uvid iz tog modela najčešće donosi najveće olakšanje ljudima u radu?
U radu sa podličnostima i svesnim Ja ljudima veliko olakšanje donosi uvid da nisu isto što i njihovi unutrašnji delovi, obrasci i automatizmi. To je važan trenutak, jer tada počinju da prepoznaju koliko često žive mehanično, vođeni onim što se u njima smenjuje i neprimetno preuzima unutrašnje vođstvo. Tu svesno Ja postaje ključno, jer otvara prostor za prisutnost, unutrašnje posmatranje i izbor. Tada cilj više nije da odbacujemo delove sebe, već da ih razumemo, povežemo i postepeno integrišemo. Mislim da ljudima upravo to donosi najdublje olakšanje: osećaj da u sebi imaju jedno dublje mesto iz kojeg mogu da žive svesnije, slobodnije i istinitije.
Deveto poglavlje uvodi tri pravca rada – samoosnaživanje, samoaktualizaciju i samotranscendenciju. Kako se prepoznaje trenutak kada osoba prirodno prelazi iz jednog pravca u drugi?
Mislim da se taj prelaz najčešće ne prepoznaje kao neki veliki, spolja vidljiv trenutak, nego u samom načinu na koji osoba govori o svojim izazovima i u temama koje donosi u sesiju. Već iz jezika kojim opisuje ono što joj se dešava često može da se oseti gde je rad u tom trenutku najpotrebniji. Ako je preplavljena, bez oslonca, bez granica i bez kapaciteta da izdrži sopstveno iskustvo, onda je jasno da je najpre potrebno samoosnaživanje, odnosno jačanje unutrašnje stabilnosti i svesnog Ja. Ako se, međutim, oseća dovoljno stabilno, ali sve više oseća da ne živi ono što zaista jeste, da je udaljena od svojih autentičnih potreba, dara ili glasa, tada rad prirodno prelazi u pravac samoaktualizacije. A kada, nakon tog procesa, počne spontano da otvara pitanja dubljeg smisla, predaje, povezanosti i onoga što prevazilazi lični identitet, tada postaje jasno da se otvara prostor samotranscendencije.
Knjiga ima snažnu autobiografsku osnovu, posebno u prvom poglavlju. Kako ste odlučili koje lične priče treba da postanu deo knjige, a koje da ostanu deo ličnog procesa?
Kada sam birao šta će ući u knjigu, bilo mi je važno da svaka lična priča ima svoje mesto i svoj razlog. Nisam želeo da autobiografski sloj bude ispovest radi same ispovesti, nego da pokaže iz kog je unutrašnjeg tla ova metoda zaista nastajala. Zato su u knjigu ušle one priče koje su bile važne za razumevanje mog puta, od ranih porodičnih iskustava i osećaja unutrašnje podeljenosti, preko krize, nesreće i neobičnih iskustava, pa sve do terapijskog rada i postepene integracije svega toga u nešto što je kasnije dobilo oblik metode. U tom smislu, kriterijum mi nije bio koliko je nešto lično ili intenzivno, nego koliko je važno za razumevanje samog puta i nastanka metode.
Pisanje ove knjige deluje kao produžetak višegodišnjeg unutrašnjeg rada. Da li je struktura knjige nastajala unapred ili se oblikovala paralelno sa pisanjem?
Mislim da je bilo i jednog i drugog. Postojala je od početka neka unutrašnja linija i jasno osećanje o čemu ta knjiga zapravo treba da govori, ali se njena prava struktura pokazivala tek kroz samo pisanje. Nisam seo sa potpuno gotovim planom, nego sa nečim što je godinama sazrevalo u meni. Kako sam pisao, tako su se jasnije izdvajali glavni oslonci knjige i način na koji oni pripadaju istoj celini. Zato bih rekao da struktura nije bila unapred završena, nego se oblikovala zajedno sa procesom pisanja.
U tekstu se vidi spoj teorije, prakse i ličnog iskustva. Koji deo je bio najzahtevniji za oblikovanje u jasan i prenosiv jezik?
Sigurno mi je jedan od najtežih zadataka bio da svoja neobična iskustva prevedem u jezik koji je razumljiv, a da pri tom ne izgubim njihovu složenost. To mi je bilo važno zato što su ta iskustva u knjizi imala ulogu početnog impulsa, nečega iz čega je kasnije počelo da se oblikuje dublje razumevanje i sama metoda. Drugi veliki izazov bio je da sve to kasnije dobije jasan teorijski okvir, a da ne deluje suvo i odvojeno od živog iskustva iz kog je nastalo. Bilo mi je važno da tekst bude dovoljno precizan da može da prenese metod, ali i dovoljno živ da se ne izgubi ono unutrašnje iz čega je ta metoda proizašla.
Kako je izgledao proces saradnje sa izdavačkom kućom Librum i na koji način je izdavački rad doprineo tome da rukopis dobije svoju završnu formu?
Saradnja sa Librumom bila je za mene dragocena zato što je pomogla da rukopis dobije svoju završnu formu. Kada dugo radiš na nečemu, lako izgubiš distancu prema sopstvenom tekstu, a izdavački rad upravo tu mnogo znači. Pomogao mi je da neke stvari jasnije postavim, da rukopis bude pregledniji i da kao celina dobije čvršći oblik. Bilo mi je važno da knjiga sačuva ono što joj je suštinsko, ali i da bude što jasnija i pristupačnija čitaocu.
