Kada arheolog uzme pero u ruke, prošlost više nije statična. Ona progovara – kroz zemlju, krv, žene i vreme.
Roman „Kruna“, prvi deo planirane trilogije autorke Irene Ilić Vasiljević, nije tek istorijska fikcija, već pažljivo rekonstruisana tapiserija srednjovekovne Duklje i Raške, u kojoj se granica između stvarnog i mogućeg briše sa svakom stranicom.
Irena Ilić Vasiljević rođena je 1977. godine u Beogradu, a danas živi i stvara u Novom Sadu. Diplomirala je i magistrirala arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a svoje naučno znanje pretočila je u književno stvaralaštvo koje oživljava likove i priče davno zatrpane ispod slojeva istorije. Autorka je romana „Sa druge strane horizonta“ i brojnih priča objavljenih u regionalnim antologijama fantastike i istorijske proze.
U „Kruni“ ne piše o kraljevima i ratovima kao o prošlim događajima, već o ljudima koji su živeli između svetlosti i senke, između dužnosti i ljubavi. Njena rečenica je arheološki precizna, ali poetski raskošna; njena istorija nije hronika, već pulsirajući organizam u kojem čitalac postaje istraživač sopstvenih korena.
U razgovoru koji sledi, Irena otkriva kako je nastala „Kruna“, zašto istoriju posmatra bez patetike i kako iz prašine vekova izvlači priče koje nas i danas oblikuju.
„Kruna“ je tek prvi deo planirane trilogije. Kako ste zamislili kontinuitet između tomova – da li će svaki govoriti o jednoj generaciji ili o različitim oblicima nasleđa koje ta porodica nosi kroz vreme?
Pošto radnja romana obuhvata dugačak vremenski period, od 1052. do 1189. godine, javila se potreba da se priča podeli na tri dela. Prvi obrađuje događaje koji su usledili nakon dolaska Mihajlove supruge iz Konstantinopolja u Duklju. Kako istorija ne beleži njeno ime, već samo podatak da je bila sestričina cara Konstantina Monomaha, nazvala sam je Teodora. Uz povremene digresije na period vladavine Mihajlovog oca Stefana Vojislava, po kom je dinastija i dobila ime, radnja se, uz oslanjanje na istoriju i povremene uplive fantastike, razvija do trenutka kada Konstantin Bodin poverava sever na upravu Vukanu i Marku. Drugi deo „Krune“, obeležen postepenim jačanjem Raške, ali i unutrašnjim sukobima koji potresaju Duklju, završava se 1118. Grubešinim osvajanjem vlasti i primoravanjem Bodinovog sina da potraži utočište kod Vukanovog bratanca Uroša. U trećem delu borba se zahuktava, nižu se izdaje, a kao pobednik izlazi Zavidin sin Nemanja. Čitava saga završava se 1189. kada Desislava, supruga poslednjeg vladara iz dinastije Vojislavljevića, beži u Dubrovnik.
U knjizi postoji suzdržanost, kao da čitalac mora sam da pronalazi praznine u porodičnoj istoriji. Da li ste želeli da čitalac bude aktivni istraživač, a ne samo posmatrač?
Najviše bih volela da kroz priču motivišem pre svega mlade da proučavaju istoriju, a potom i one starije da preispitaju ono što znaju. Čitaoci koji su već upućeni u materiju lako će prepoznati poigravanje sa činjenicama, oni drugi će mi možda poverovati na reč, a ne bi trebalo. Sumnja pokreće istraživanje i otvara vrata sveta punog mogućnosti, u kom nije tako teško pomerati granice, pa ni razvezati Gordijev čvor.
Koliko je plan trilogije unapred strukturiran – da li već znate kraj, ili dopuštate da se priča razvija onako kako se otkriva i sama genealogija?
Tok priče, a samim tim i njen kraj, uslovljen je istorijskim događajima. Bez potrebe za pisanjem onog famoznog „spojler alert“, slobodno se može reći da svi akteri naposletku umiru, odnosno da su odavno mrtvi. U knjizi je malo šta izmišljeno, istorijski kontekst je takav kakav je, a maštu sam koristila za popunjavanje rupa, povezivanje nekih ljudi i događaja, dijaloge, kao i razradu motiva koji su mogli da pokreću likove. Inače, kad smo već kod genealogije, vođena idejom da je nešto moglo da bude baš tako, ukoliko nema čvrstih dokaza da je bilo drugačije, nakon ozbiljnog promišljanja vezala sam brakom Vukana za Vojislavljeviće. Taj mali, priznajem potpuno proizvoljni detalj, omogućio je da se svi ostali delovi slagalice mnogo lakše uklope. Uostalom, ko zna, možda je zaista bilo tako?!
„Kruna“ je, između redova, roman o Srbiji – ne o njenoj politici, već o njenom pamćenju, tišini i gubitku. Kako ste pristupili istoriji bez patetike i bez narativa o žrtvi?
Ne volim patetiku. Ljudi se rađaju, žive najbolje što umeju, umiru – i sve se to ponavlja iznova i iznova, u nedogled. Razlika je samo u okolnostima. Istorija je tu da nas podseti da je sve već viđeno i da pouči one koji su voljni da upoređuju. Samim tim i narativ o žrtvi je nepotreban. Ne sumnjam da je bilo i onih koji su živeli loše – siromašnih, ubogih, bez nade… ali ovo nije priča o njima. Za vladare se uglavnom vezuje bogatstvo koje im obezbeđuje moć i pruža slobodu odlučivanja. Sa državom koja je na granici između istoka i zapada, oni su sasvim sigurno bili pod uticajem oba sveta. Nema te sile koja me može ubediti da su bili bogobojažljivi, nepismeni poludivljaci koji nisu znali za palate, svilu, bisere, umetnost i kulturu. Pošto romani domaćih autora koje sam čitala uglavnom srednji vek prikazuju kao taman i sumoran, što mi se ne dopada, odlučila sam da sama pokušam da ga osvetlim i unesem malo boje u to stalno ponavljano sivilo. Zbog svega toga „Kruna“ je lišena verskog fanatizma, eksplicitnih scena, nepotrebnih arhaizama, ružnih reči i slično. Pisana je lako, danas svima razumljivim jezikom, a nadam se da se tako i čita.
U romanu se ne govori direktno o događajima, već o njihovim odjecima. Da li ste želeli da istorija deluje kao senka koja stalno menja oblik, ali nikad ne nestaje?
Veliki istorijski događaji svakako su uticali na ličnosti, no i likovi koji se pominju u delu aktivno su učestvovali u kreiranju istorije, što nas dovodi do ranije pomenutog Gordijevog čvora. Kada ne postoje konkretni zapisi o nečemu, mora se posegnuti za senkama i odjecima. Nalaz zlatnih mamuza sa jednog lokaliteta, recimo, dovoljan je da olabavi petlju.
Porodica u „Kruni“ je mikrokozmos nacije – zatvorena, slojevita, opterećena sećanjem. Koliko ste kroz tu strukturu zapravo istraživali psihologiju čitavog naroda?
Više sam se oslanjala na psihologiju ličnosti i na pitanja koja se tiču motiva pojedinaca, a koja su igrom slučaja trasirala puteve istorije. Pojam nacije u tom periodu još nije postojao, država je bila u vlasništvu porodice, otac je sinovima davao po deo na upravu, a jedinstvo naroda ogledalo se kroz pripadnost gospodaru. Podložne manipulacijama mase mogle su da posluže moćnicima kao sredstvo za ostvarivanje ciljeva, ali osnovna dužnost im je bila da se pokoravaju i da se bore za njih. Porodica je činila osnovu svega, te samim tim ništa nije bilo važnije od porodičnih veza. Brakovi su pažljivo ugovarani, uglavnom zarad uvećanja teritorija i kao garant mira… No, ponekad je dovoljna samo jedna crna ovca da se ravnoteža poremeti i čitav poredak dovede u pitanje.
U tekstu se oseća istraživački pristup – gotovo arhivski. Koliko ste vremena posvetili dokumentima, razgovorima, istorijskim izvorima pre nego što ste počeli da pišete?
Čini mi se da sam oduvek u tom štivu. Interesovanje za istoriju i mitologiju vučem još od srednje škole, a odabir fakulteta samo je produbio tu ljubav. Manje vremena mi je trebalo za pravljenje istorijskog okvira i postavljanje čvrstih, jasnih potki, a mnogo više za tkanje izmaštanih delova. Bilo je prilično izazovno uklopiti činjenice, narodno predanje i maštu u priču koja zvuči dovoljno uverljivo.
Roman je tih, ali gust. Svaka rečenica nosi težinu činjenice i slutnje. Kako održavate ravnotežu između literature i dokumenta?
Teško. Priznajem da patim od nabrajanja činjenica, godina, nepotrebnih informacija. Prvobitna verzija teksta bila je puna fusnota koje sam naposletku izbacila da ne bih opterećivala čitaoce.
U knjizi se ne insistira na naraciji, već na prisutnosti – atmosferi, jeziku, detalju. Da li ste taj minimalizam doživeli kao estetski izbor ili etički čin?
Izbor je uslovljen uverenjem da se ljudi tada nisu puno razlikovali od nas danas.
Kako je saradnja sa Librum timom doprinela formiranju konačne verzije „Krune“? Da li je urednički proces pomogao da roman dobije jasniji okvir kao prvi deo trilogije?
Bez Libruma „Kruna“ sigurno ne bi bila ovakva kakva je. Vođena željom da iznesem što više informacija, napisala sam poprilično dugačak tekst koji je, pretočen u knjigu kao finalni proizvod, delovao nezgrapno. Prvo se javila potreba za deljenjem na tri manje-više jednake celine, a potom i usitnjavanje svake od njih u vidu poglavlja koja bi čitaocima omogućila predah. Pored toga, urednik mi je ukazao na potrebu pojašnjavanja nekih termina, kao i na delove priče koje je trebalo ili izbaciti ili im posvetiti više pažnje. Uspeo je i da ulovi sve one silne sitnice koje su meni promakle uprkos mnogobrojnim isčitavanjima teksta, ali i da ispegla izgužvana glagolska vremena. No, da skratim – ja sam osmislila i napisala roman, ali urednik je taj koji je odredio ritam i omogućio knjizi da diše.
Kada bi čitalac trebalo da očekuje drugi deo, i da li već nosi naziv ili glavnu temu?
Nadam se da će i drugi i treći deo „Krune“ biti dostupni uskoro – možda već početkom godine, eventualno na proleće. Tekst je napisan, slede lektura, prelom i ostale manje zanimljive faze, koje ću sigurno ponovo prepustiti Librumu kako bih mogla u potpunosti da se posvetim „Žezlu“. No, to je već neka druga priča.
