Postoje knjige koje se čitaju, i one koje se prepoznaju. Knjiga Odraslo dete u rukama manipulaltora Tatjane Vukas pripada drugoj grupi. Napisana bez distance, bez teorijskog zaklona, ulazi u prostor ličnog iskustva i kolektivne tišine o emocionalnim ranama, manipulaciji i odrastanju koje nikada nije zaista završeno.
Centralni pojam knjige, „odraslo dete”, autorka ne koristi kao dijagnozu, već kao metaforu emocionalnog stanja. Reč je o osobama koje su preuzele odgovornost prerano, naučile da se prilagođavaju, ćute i dokazuju, ali nikada nisu naučile kako izgleda osećaj unutrašnje sigurnosti. Odraslo dete je neko ko funkcioniše, ali ne pripada, ko voli, ali često bira one koji ga ne vide i neko ko živi, ali se stalno pita da li je dovoljan.
Tatjana Vukas je žena, majka, medicinska sestra i empata. Svoju ličnu bol pretvorila je u snagu, svoju tihu borbu u glas koji može da vodi i uteši. Rođena i odrasla u okruženju emocionalne nesigurnosti, autorka je kroz život prošla cikluse emocionalnog zanemarivanja, manipulacije i pokušaja da pronađe ljubav tamo gde je nije bilo. Ali nije ostala zaglavljena u tim obrascima. Ova knjiga svedoči o njenom hrabrom putu buđenja, o prepoznavanju istine, o raskidanju lanaca porodičnih i partnerskih trauma.
Živi i radi u Austriji, gde se, pored posla u oblasti zdravstvene zaštite, posvetila ličnom razvoju i edukaciji iz oblasti emocionalne inteligencije, psiholoških obrazaca i samopomoći. Snaga njenih reči leži u autentičnosti – piše onako kako je proživela, bez ulepšavanja, sa ranjivošću koja ne traži sažaljenje već razumevanje.
Knjiga Odraslo dete u rukama manipulaltora je priča o onima koji ćute, trpe, nadaju se i traže izlaz. To je glas svih ljudi koji su ikada voleli pogrešno, ćutali iz straha i tražili sebe u očima onih koji ih nikada nisu zaista videli.
Knjigu započinjete veoma lično, gotovo ispovedno. Koji trenutak je bio preloman za odluku da vaša priča treba da postane knjiga, a ne samo lični proces isceljenja?
– Kada sam počela da pišem, nisam znala da pišem knijgu. Pisala sam kao majka koja oseća da se gasi, da nestaje i da možda neće imati vremena da sve objasni. To nije bio svestan čin stvaranja, već instinkt preživljavanja i ljubavi. U tim trenucima nisam imala reči za ono što mi se dešava. Nisam znala nazive, dijagnoze, obrasce. Ali sam znala da nešto postoji – nešto nevidljivo, teško, prenosivo. I znala sam da moje ćerke moraju to znati.
Pisala sam da im ostavim poruku: da nisu krive, da ono što su ponele nije nijhova greška, da postoje tereti koji se prenose tišinom, a ne namerom. To nije bio priručnik kako da žive, već svedočanstvo da ih majka vidi, da ih voli i da preuzima odgovornost. Tek kasnije sam shvatila da sam, pišući za njih, zapravo pisala i a sebe i da se it tog majčinskog pisma rodila knjiga.
Da li ste u procesu pisanja osećali strah od reakcija okoline ili je potreba za istinom bila snažnija od toga?
– U tim trenucima u meni nije bilo brige o tome kako će drugi reagovati. Postojao je samo strah da neću stići sve da napišem. Kao da vreme nije bilo saveznik, već nešto što mi izmiče. Nisam pisala zbog sebe, niti zbog sveta. Postojao je samo jedan jasan unutrašnji glas: „One trebaju istinu”.
Sada mi je važno da kažem da tada nisam znala šta je istina u punom smislu te reči. Nisam imala jasne definicije, objašnjenja ni odgovore, ali sam znala da istina nije živeti u laži, nije poricanje i nije tišina.
Pisala sam iz osećaja da deca ne treba da nose teret nečega što im nikada nije objašnjeno. Da imaju pravo na istinu, čak i onda kada ona još uvek nema ime. Kasnije sam shvatila da istina ne mora uvek da bude potpuno razjašnjena da bi bila iskrena – dovoljno je da bude izgovorena iz mesta odgovornost i ljubavi.
Termin „odraslo dete” koristite kao centralni koncept knjige. Kako biste ga objasnili čitaocu koji se ne prepoznaje u tom pojmu?
– Tek kroz razgovore sa svojom mentorkom počela sam da razumem sopstvene reakcije. U toksičnom odnosu, u drugom braku koji je trajao dve godine, u meni su se pojavljivali obrasci ponašanja, reči, emocije i nagle reakcije za koje nisam znala odakle dolaze.
Važno mi je da to jasno razdvojim: otac moje dece nije bio manipulativan i ovaj deo mog iskustva se ne odnosi na njega. To razgraničenje mi je važno i zbog istine, ali i zbog zaštite moje dece.
U tom toksičnom odnosu nisam prepoznavala sopstvene reakcije, niti sam umela da ih objasnim. Na skoro svako moje postavljeno pitanje mentorki dobijala sam isti, jednostavan i istinit odgovor: „To je povređeno dete.” „To su dečije reakcije.” „To su traume. ”
Taj odgovor me je u početku zbunjivao, a kasnije oslobađao. Jer istina je da, bez obzira na godine, obrazovanje ili uloge koje nosimo, u nama i dalje živi dete koje reaguje onda kada je povređeno, uplašeno ili neviđeno.
Po čemu se „odraslo dete” razlikuje od emocionalno zrele odrasle osobe, čak i kada spolja deluju isto – uspešno, funkcionalno, stabilno?
– Vremenom sam shvatila da postoji jasna razlika između reakcija koje imamo prema drugima i onih koje imamo prema sebi. Postoji spoljašnji svet, ja ga zovem eksterni svet, u kojem smo uspešni, funkcionalni, stabilni. To je deo nas koji gradimo dokazivanjem: da možemo, da znamo, da umemo. Taj svet je vidljiv drugima i često biva nagrađen. Ali unutar tog vidljivog sveta postoji i onaj nevidljivi, interni svet. U njemu ne živi sigurnost, već strah. Dok spolja gradimo stabilnost, unutra često preživljavamo.
Koliko smo samo reakcija, suza, ćutanja i prilagođavanja doživeli unutar sebe da bi spolja neko video snagu uspeh ili kontrolu?
Taj unutrašnji svet retko ko vidi. Zapravo, jedino ga zaista poznaje ono dete u nama – dete koje je naučilo da se prilagodi, da izdrži i da ćuti kako bi bilo prihvaćeno.
Razumevanje te razlike za mene je bilo ključno jer tek kada sam priznala strah u internom svetu, prestala sam da se dokazujem u eksternom.
U knjizi snažno ističete da dom nije mesto već osećaj. Kako osoba, koja se oseća kao da je „bez doma”, može započeti izgradnju tog unutrašnjeg osećaja pripadnosti?
– Prelomni trenutak za mene desio se na putu između Austrije i Srbije. Tačnije na granici između Mađarske i Srbije. Stala sam. Doslovno sam stala. I počela da plačem. U tom trenutku nisam znala gde sam krenula, niti odakle zapravo dolazim. Nisam znala da li da nastavim dalje ili da se vratim. Bio je to osećaj potpunog gubitka orijentacije, ne geografske, već unutrašnje.
Kad sam stigla u stan u kojem sam provela deo svog detinjstva, pojavila se nelagoda. Uvek sam se rado vraćala u grad u kojem sam rođena, ali tog puta je bilo drugačije. Prostor je bio poznat, ali osećaj nije bio isti. Poželela sam da se vratim nazad – iako ni tamo nisam imala jasan osećaj da se vraćam „kući”. Taj osećaj je teško objasniti, kao da nijedno mesto više nije imalo jasno značenje doma.
A onda kada sam se vratila u svoj stan, osetila sam olakšanje. Blizinu svoje dece. Svoj posao. Svoj svakodnevni život. Tada se prvi put pojavio jasan, tih osećaj pripadnosti. Ne kao mesto na mapi, već kao unutrašnji mir, spoznaja gde je moj život sada, i gde sam ja stvarno prisutna.
Koliko je iskustvo migracije i života između različitih kultura uticalo na vaše razumevanje identiteta i pripadanja?
– Vrlo rano sam imala osećaj da ne pripadam. Posle izvesnog vremena javila se jasna, tiha spoznaja: to nisu moji ljudi, to nije moj jezik, to nisam ja. Sa 22 godine nisam imala reči za to. Danas bih rekla da je to bilo pitanje identiteta i pripadanja. Tada sam to samo nosila u sebi, bez razumevanja, ali sa snažnim unutrasnjim pritiskom da izdržim.
Ono što je ostalo bilo je obećanje koje je dalo odraslo dete u meni: „Ja to mogu. Ja ću uspeti.”
U tom periodu ostala sam u drogom stanju sa svojom starijom ćerkom. I ta trudnoća me je zadržala. Ne iz straha, već iz ideje da moje dete treba da ima oca. U tom trenutku moje pripadanje i moj identitet više nisu bili vezani za mesto gde živim, niti za to ko sam ja. Postali su vezani za jedno biće. Moj identitet tada je postao: „Moje dete”.
Tek mnogo kasnije razumela sam koliko je to bila velika i teška zamena, ali i koliko je bila ljudska.
U knjizi jasno pravite razliku između manipulativnih roditelja i emotivno nezrelih empata. Zašto vam je bilo važno da ta razlika bude precizno objašnjena?
– Da, to mi je bilo izuzetno važno, ali ne da bih sebe opravdala kao roditelja. Nisam želela da me moja deca vide kao „bolju” ili „lošiju” majku. Želela sam da razumeju ponašanja, ne da ih osuđuju. Da razviju empatiju, ne samo prema meni, već i prema sebi i prema drugima sutra, kada i same budu roditelji.
Bilo mi je važno da shvate razliku između roditelja empata koji nema razvijenu emocionalnu inteligenciju i roditelja koji je hladan, rigidan, diktatorski nastrojen i bez dovoljno empatije. Jer posledice po dete mogu biti duboke, ali različite.
Još važnije, želela sam da steknu uvid u odnose koje će same birati. Da prepoznaju da li je osoba pored njih zaista neko ko može biti roditelj njihovoj deci, a ne samo partner.
Znam koliko su empatične. Znam i koliko imaju potrebu da pomažu. I upravo tu postoji rizik koji dolazi iz mog iskustva. Zato mi je bilo važno da ne ostane samo na rečima. Da čuju. Da osete. Da vide. Da razumeju. Jer razumevanje nije teret, ono je zaštita.
Da li je oproštaj čin pomirenja sa drugima ili pre svega čin oslobađanja sebe?
– Za mene su i jedno i drugo čin oproštaja. Ali važno mi je da kažem: oprostiti ne znači zaboraviti.
Nisam zaboravila. Ali oslobađanje sebe jeste najveći oproštaj koji sam mogla da dam sebi pre svega. U tom oslobađanju našla sam mir, dostojanstvo i veru u svoj prirodni identitet. To je moja snaga. Kada sam oprostila sebi što tada nisam znala, postalo je moguće da oprostim i drugima. Ne zato što su svi to zaslužili, jer gledano očima povređene devojčice, devojke i žene, mnogi nisu. Ali ja više ne živim iz tog mesta. Moja empatija jeste moj dar. Razlika je u tome što danas ta empatija ima granice.
Više ne dovodim sebe u pitanje. Ne pitam se da li sam preosetljiva, pogrešna ili slaba. Znam da niko ne može da me povredi ako ja to ne dozvolim. I to nije odbrana, to je sloboda.
Knjiga vrlo konkretno opisuje obrasce poput gaslajtinga, bombardovanja ljubavlju i triangulacije. Koji su, prema vašem iskustvu, prvi signali koje empata najčešće ignoriše?
– Za mene je razlika uvek bila u rečima i delima. I prvo što sam počela da ignorišem bile su upravo te razlike. Kako objasniti da osoba koja se predstavlja kao vernik, odlazi u manastire, poznaje crkvene običaje i govori o duhovnosti, istovremeno pokazuje interesovanje za maloletne devojčice i za devojke koje su 15, 20 ili 30 godina mlađe? Tu za mene prestaje svaka konfuzija.
Nisam religiozna. Nisam vernik koji poznaje obrede, pravila ili rituale, ali znam šta su etika i moral i znam da duhovnost nije ono što se izgovara, već ono kako se živi.
Reči mogu biti naučene, običaji mogu biti usvojeni, ali dela uvek govore istinu. U trenutku kada sam to jasno videla, prestala sam da tražim opravdanja. Jer kada reči i dela nisu u skladu istina je već tu, samo je pitanje da li smo spremni da je priznamo.
Koliko je važno imenovati nasilje pravim imenom da bi započeo proces izlaska iz njega?
– Kao majka, žena, a posebno kao medicinska sestra svesno biram da ne koristim reč „nasilje” kao etiketu. Ne zato što ga umanjujem, već zato što želim da govorim o onome što mu prethodi. Ne dajem sebi za pravo da govorim o dijagnozama, to pripada struci, kliničkoj proceni i odgovornim institucijama.
Međutim, dajem sebi puno pravo da govorim o simptomima jer oni su prepoznati, opisani i dokumentovani od strane stručnjaka, uključujući i kriterijume koje prepoznaje Svetska zdravstvena organizacija.
Reč „nasilje” ima svoju težinu i svoju svrhu, ali ona je često završna tačka, dok su simptomi ono što možemo prepoznati ranije: obrasci kontrole, manipulacije, emocionalnog zanemarivanja, dehumanizacije, zloupotrebe moći.
Za mene je nasilje posledica, a ne početak. Simptom jednog dubljeg individualnog, emocionalnog i društvenog poremećaja.
Govoreći o simptomima, ne štitim nasilje. Naprotiv, stvaram prostor da se ono prepozna pre nego što eskalira, da se razume, da se imenuje na vreme, i da se ljudi zaštite. To je moj lični, majčinski i profesionalni stav.
Veoma hrabro pišete o sopstvenim greškama u roditeljstvu. Kako je izgledao trenutak kada ste shvatili da se obrasci mogu prenositi i nenamerno?
– Posle nekoliko meseci rada sa mentorkom desio se trenutak koji je sve promenio. Jedna rečenica, jedan klik: „Znači, i moja deca nose moje obrasce”. Odgovor koji sam tada čula od mentorke, i koji ponekad čujem i danas, bio je: „Da, nažalost”.
Moja prva i jedina misao bila je snažan unutrašnji otpor: „Ne. Moja deca ne. Ne, samo one ne. One to nisu zaslužile.” To nije bila racionalna misao, već instinkt majke. U tom trenutku sam znala da više nemam pravo na neznanje.
Tada sam se obratila kolegama sa psihijatrije. Počela sam da radim dodatne smene na psihijatriji, da se edukujem, da razumem kliničke okvire, takozvane „F” dijagnoze i narcistički poremećaj ličnosti, ne da bih nekoga etiketirala, već da bih razumela mahanizme.
Paralelno s tim, sa svojom mentorkom nastavila sam dublji rad na sebi. Počela sam da osvešćujem koje obrasce nosim nesvesno i koji od njih imaju potencijal da oduzmu mir i meni i mojoj deci. To je bio trenutak kada sam prestala da se pitam zašto se meni ovo desilo i počela da se pitam šta ja mogu da prekinem.
Ljubav prema sebi u knjizi ne zvuči kao fraza, već kao konkretan proces. Koji je bio vaš prvi stvarni korak ka toj ljubavi?
– U tim trenucima spoznaje da mogu nesvesno preneti svoje obrasce na decu, nisam krenula iz ljubavi prema sebi. Iskreno, tada mi pojam ljubavi prema sebi nije bio jasan. Kada su mi mentorka i kolege govorili o tome, nisam znala kako se to uopšte živi.
Moj prvi pokret nije bio okrenut meni, bio je okrenut mojoj deci i budućim generacijama. Krenula sam tim putem iz majčinske potrebe da zaštitim i da učim. Da se edukujem o dvema patologijama koje su meni nanele dubok bol, ali za koje nisam želela da moja deca ikada osete istu težinu.
Ljubav prema sebi nije bila početak mog puta, ona je bila njegova posledica. Moj prvi stvarni korak ka toj ljubavi desio se onda kada sam se upisala na IPD akademiju. Sva znanja koja sam do tada nosila, od svoje mentorke i kolega sa psihijatrije, tamo su počela da se procesuiraju, a ne samo razumeju. Na akademiji sam prvi put jasno počela da razlikujem ko sam bila kao dete, a ko sam danas kao majka. I upravo u tom razdvajanju počela je da se rađa ljubav prema sebi kao unutrašnja stabilnost i odgovornost.
Ako bi čitalac iz knjige poneo samo jednu rečenicu ili spoznaju, šta biste voleli da to bude?
Devojčice, devojke, žene.
Niste preosetljive.
Niste ljubomorne.
Niste posesivne, opsesivne.
I niste lude.
Dovoljno je da posmatrate svoje telo i svoje reakcije.
Postoje situacije u kojima ne reaguje um, već telo i duša.
U tim trenucima nalazi se vaša istina. Telo ne laže. Duša ne glumi.
Kada naučite da slušate te signale, počinjete da upoznajete svoje korene, mesta iz kojih dolazite, ali i mesta iz kojih možete da rastete.
