Savremena srpska književnost poslednjih godina sve češće otvara prostor za romane koji istovremeno prate ličnu sudbinu pojedinca i dijagnostikuju društveni trenutak. U tom prostoru nastaje roman Državni revizor Nemanje Jakovljevića, priča o mladom čoveku, gradu koji ga oblikuje i sistemu koji ga neprestano ispituje. Već u uvodnim stranicama Beograd se pojavljuje kao živi organizam, prostor lepote, umora, ambicije i tihe unutrašnje napetosti glavnog junaka Luke, čiji put od konobara do državnog revizora postaje okvir za širu priču o odgovornosti, odluci i integritetu.
Nemanja Jakovljević (1995) pripada generaciji autora koja književnost gradi na snažnom spoju teorijskog znanja, profesionalnog iskustva i lične refleksije. Obrazovan u oblasti računovodstva, revizije i finansijskog menadžmenta, sa radnim iskustvom u Srbiji i inostranstvu i akademskim radom kroz brojne publikacije, Jakovljević u književni prostor unosi autentičan pogled na sistem, odgovornost i etiku, a to su teme koje čine temelj romana Državni revizor.
U tom kontekstu, priča o Luki dobija dodatnu dubinu. Profesionalni svet revizije, institucionalne procedure i realni društveni mehanizmi oblikuju roman kao intimnu psihološku prozu i istovremeno kao društveni komentar.
Roman počinje snažnim, poetski oblikovanim opisom Beograda. Koliko je grad u Državnom revizoru simbolički prostor unutrašnjih borbi glavnog junaka, a koliko konkretna socijalna scena savremenog društva?
Da, zapravo Beograd jeste mesto u kome je glavni junak odrastao, to je njegov grad, njegova sudbina, mesto u kome se on budi, razmišlja i bori sa samim sobom pre svega da pronađe svoje mesto u sistemu, međutim svedoci smo da je Beograd danas izvan knjige, takođe mesto svakodnevne borbe svakog pojedinca koji u njemu živi, počev od ljudi koji čiste ulice do vlasnika firmi, političara… Život je neprestana borba, citiraću Ivu Andrića koji je rekao da se život neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto. Naša svakodnevica u Beogradu potisnuta je lošom atmosferom i podelama u srpskom narodu i to je nekako izraženo baš tu, na mestu koje vekovima odoleva vremenu. Došli smo u situaciju da većina mladih ljudi ne može da se ostvari u njemu, ne može da kupi nekretninu, ne može da mirno prošeta gradom, ne može da živi, da uživa u životu, a to je zapravo suština, zar ne? Suština je da imamo okruženje u kome će svi ljudi da imaju dovoljno za život da mogu da rade, da zarade i da žive, da putuju, da se venčavaju, rađaju decu… To je ono što želimo, međutim Beograd je danas, kao i u knjizi uostalom, potpuno drugačije mesto, grad koji postaje utočište za neobrazovanu elitu (kad kažem neobrazovanu, tu mislim na reči Nikolaja Velimirovića, koji je rekao da je obrazovan onaj ko ima obraza, a ne onaj ko ima diplomu), nezrele političare i samožive pojedince koji nameću sopstvenu samovolju. Idemo strmoglavo u propast, u provaliju. Čini mi se da smo nestali kao ljudi, a ako se ovako nastavi nestaćemo i kao narod i država… Iskreno voleo bih da se ovo promeni, i podržavam svaki vid mirnog otpora ovakvom okruženju.
Luka kao lik prolazi put od konobara do državnog revizora. Da li je ovaj razvoj zamišljen kao priča o ličnom iskupljenju, društvenoj mobilnosti ili kao suptilna kritika sistema vrednosti?
Luka je jedan od nas. On je tek diplomirani student, koji žudi za životom. On je naš komšija, sugrađanin, zemljak. On je naš odraz u ogledalu. U njegovim osobinama, reakcijama i životnoj priči svako od nas može da pronađe neki delić sebe. Luka je željan života, on hoće da pošteno radi, da pošteno zarađuje i veruje u neko bolje sutra, kao većina ovih dobrih studenata koji su obradovali naciju nebrojano puta svojim idejama i svojom otmenom borbom za pravdu. Luka je stvaran, da može da sedi ovde sada i razgovara sa nama, da može da živi u ovom gradu, ja verujem da bi on bio na svakom studentskom protestu i među glavnim zagovornicima pravde, ako ne i glavni zagovornik pravde i lider studenata. Njegov karakter je nesalomiv, on je ličnost koja treba da bude uzor novim generacijama da ne potpadnu pod delegiranu tabloidnu propagandu kukavičluka i lavinu gluposti koja je proklamovana svojevrsnim nastupima samoljubivih egoista. Ja duboko verujem da je lik Luke zapravo i svojevrsna manifestacija moje želje za boljom Srbijom.
Motiv slučajnosti i sudbinskog susreta (sa Tarom i Milanom Grbovićem) ima značajnu ulogu u zapletu. Da li verujete u snagu pojedinca da sam oblikuje svoju sudbinu ili u ključne trenutke koji menjaju tok života?
Da naravno. Verujem da svako od nas utiče na svoj život. Znate, još u srednjoj školi, od mog divnog profesora istorije Kosijera, sam naučio jednu važnu životnu lekciju. On je često govorio da moramo da budemo hrabri da donosimo odluke, ali ne samo to, nego da budemo hrabri i kasnije da snosimo posledice svojih odluka. Kasnije na fakultetu, shvatio sam koliko je donošenje odluka kao ekonomska kategorija važno i suštinski bitno. Ljudi svakodnevno donose bezbroj odluka, počev od toga da li će da kupe neku namirnicu ili neće, da li će da idu na posao jednim putem ili drugim do toga da li će da pojedu još jedno parče kolača ili neće. Svaka odluka ima svoje posledice. Zato je ekonomija najvažnija nauka u životu i majka svih drugih nauka. Ako se vratimo na Luku, on u knjizi donosi mnogo, zaista mnogo odluka. Međutim nisu sve bile savršene, daleko od toga. Većina je bila nepromislena i prenagljena. Ali na kraju kada se sve sabere i oduzme, verujem da se Luka nije pokajao ni za jednu od njih i da bi opet učinio isto, jer je ispunio neki svoj cilj. Iako je prošao kroz sito i rešeto i u knjizi proživeo većinu stvari koje preko 90% ljudi u Beogradu, pa i celom svetu, ne proživi za ceo život, ipak je uvek smogao snage da prihvati odgovornost za svoje odluke i njihove posledice. To je samo jedna od mnogih pouka koje se mogu izvući iz knjige, za život i za budućnost.
Naslov romana, Državni revizor, upućuje na instituciju, kontrolu i odgovornost. Da li je revizija u vašem delu samo profesija ili metafora unutrašnjeg preispitivanja morala, ambicije i integriteta?
Svakako da da. Godine rada u tom poslu su me naterale da formiram sopstveni pogled na celokupnu profesiju i da se distanciram i da sada sa daleke bezbedne udaljenosti posmatram kako revizorska profesija u Srbija propada, u smislu cena rada, akumuliranog znanja i nezavisnosti pre svega. Naziv je takav jer kao i cela radnja knjige nosi duboku tematiku, suštinsku težinu i jasno stavlja naglasak na državni sistem koji je srž problematike kako same knjige, tako i stvarnog života. I nemojte da mislite da je to samo u Srbiji, nije, identična je situacija, ako ne i gora, u drugim državama. Iako su likovi, pojave i događaji izmišljeni i predstavljaju rezultat moje mašte, smatram da mogu verodostojno da prezentuju refleksiju stvarnosti.
Vaš stil kombinuje lirske opise sa dinamičnim dijalozima. Kako izgleda vaš radni proces, da li najpre gradite atmosferu pa radnju, ili obrnuto?
Ja uvek prvo posložim stvari u svojoj glavi, a to nekada nije lako jer je ona prilično konfuzna. Mnogo puta u toku dana, kada imam vremena, zamišljam likove, događaje i to me nekada okupira do te mere da sanjam mnoge scene i da se onda budim u pola noći ili rano ujutro i sedam za računar kako bih makar na brzinu, zabeležio neke teze. Pre par dana sam tako sanjao treći nastavak knjige, samo sam skočio iz kreveta i pogledao na sat, bilo je 4.15 ujutru, ali sam bio frustrirajuće euforičan i ustao sam, seo za svoj radni sto, upalio računar i na četiri strane otkucao po tezama kompletnu radnju trećeg dela od početka do kraja, bez pauze, gotovo bez daha. Kasnije čitajući to što sam napisao, delovalo mi je da će taj treći deo meni verovatno da bude i najdraži. Stasavam kao pisac, prvi deo je izašao, drugi je napisan, uvideo sam gde sam grešio i u trećem delu verujem da ću u potpunosti da postignem svoj literarni manifest. Takođe, znam da će ova trilogija biti ekranizovana u skorijoj budućnosti i moći će da se gleda na velikom platnu, a i na malim ekranima.
Koliko vremena je bilo potrebno da se roman oblikuje od početne ideje do konačnog rukopisa? Da li je priča od početka imala jasan kraj ili se razvijala organski tokom pisanja?
Ja sam počeo da pišem pre nekih šest godina, možda i više, dok je sama ideja nastala još dok sam bio na osnovnim studijama. Međutim, nisam odmakao dalje od prvog poglavlja u tom periodu. U međuvremenu sam se vraćao tom napisanom prvom poglavlju, čitao ga i pokušavao da nastavim dalje, ali nisam mogao, nešto mi nije dozvoljavalo, imao sam inspiraciju, pa ona nestane, pa ponovo naiđe i tako u krug. To je sve trajalo do 2022. godine, dok nisam otišao na studentsku razmenu u Prag, kada sam imao više slobodnog vremena i mogao da se posvetim pisanju. Kasnije su se gomilali događaji, likovi i radnje i malo po malo sam gradio priču u naletima i razvijao karaktere, događaje i opise. Na kraju, sam završetak knjige je bio po meni logičan sled celog toka knjige. Želeo sam da priča ima koliko toliko srećan kraj, nešto što sutra može da ima snažnu podlogu za ekranizaciju, a da ipak zagolica maštu čitaocima jer se nastavlja.
Glavni lik je psihološki slojevit, sa unutrašnjim monolozima i sumnjama. Da li ste inspiraciju za njegov karakter crpeli iz stvarnih iskustava, posmatranja ili ličnih dilema?
Delimično, neke moje osobine su utkane u njegov karakter. U nekim situacijama one su nadograđene na način na koji sam ja želeo nekada da izgleda moja reakcija ili odluka u nekom konkretnom trenutku, ali su možda i idealizovane u pojedinim trenucima do te mere da se glavni lik može posmatrati kao svojevrstan superheroj svog vremena. Na taj način kroz njega čitaocima šaljem ključnu poruku, da i kada reagujemo kako želimo i kada to nije tako, i kada smo srećni, tužni, uplašeni, ostavljeni od svih, ne treba da izgubimo veru u pravdu. Glavni lik je ipak, kao i svi mi, samo zrno peska na morskoj obali i njegov vek je kratak, ali pravda nije nedostižna, na ovaj ili na onaj načini.
Koliko ste istraživali institucionalni sistem, konkursne procedure i rad revizorske službe kako bi priča dobila uverljivost?
I sam sam prolazio više puta kroz celokupan proces zapošljavanja kako u državnom tako i u privatnom sektoru. Svaki put kada sam se negde prijavljivao za posao, trudio sam se da makar malo bolje razumem kako sistem funkcioniše, kako bih sebe na intervjuima bolje pozicionirao, a i toliko sam puta razgovarao sa ljudima koji su prošli sličan proces, slušao sam pažljivo njihova iskustva i beležio ih u glavi i kasnije iskoristio za knjigu. Priča je prilično uverljiva u tom smislu, a i u svakom drugom jer sve što je opisano deluje kao prilično stvarno i realno na svakoj stranici knjige.
Da li ste tokom pisanja imali periode sumnje u projekat? Šta vas je održalo u disciplini i kontinuitetu rada do završetka rukopisa?
Više puta sam odustajao, pa se ponovo vraćao. Imao sam puno uspona i padova u životu i brojnih situacija kada sam bio na vetrometini i klackalici, ali sam uvek nekako isplivavao iz svake situacije i kasnije bio jači. Na posletku, kada sam predao rukopis Librumu imao sam skoro duplo više teksta nego što mi je verovatno bilo potrebno, pa sam dobar deo rukopisa morao da odbacim, tako da su čitaoci ostali uskraćeni za neke veoma interesantne scene, ali čitaće ih u malo izmenjenom obliku u nastavku romana.
Kako biste opisali saradnju sa izdavačkom kućom Librum? Na koji način je urednički i produkcijski proces doprineo finalnom oblikovanju romana?
Saradnja je bila veoma dobra. Da nije bilo ljudi iz Libruma, moja knjiga možda nikada ne bi bila objavljena, svakako ne na ovakav način i na ovakvom nivou kao što jeste. Počev od uredničke analize, preko lekturisanja, sve je dosta uticalo na mene kao autora i na samu knjigu da sve bude na, pa ja bih slobodno rekao, veoma visokom nivou.
