U savremenoj književnosti retko se susreće autorski glas koji sa tolikom tišinom govori o najdubljim lomovima čoveka. Natalija Sknepnek, autorka koja je započela književni put pišući za decu, a potom se snažno okrenula romanu, u svojim proznim delima istražuje unutrašnje pejzaže žena suočenih sa tugom, samoćom, telesnim pamćenjem i pitanjem smisla u svetu rasutih vrednosti. Nakon romana „To više neću biti ja“ i „Mama spava“, čitalačka publika i kritika prepoznali su njen minimalistički stil, ogoljeni jezik i hrabrost da se piše o onome o čemu se najčešće ćuti.
U ovom intervjuu Natalija Sknepnek govori o junakinjama koje postoje između sveta i sebe, o zarobljenosti savremenog čoveka, o majčinstvu kao arhetipskoj, ali i potisnutoj traumi, o telu koje pamti i tišini koja nosi značenje. Razgovor otvara i pitanja odnosa prema senzacionalizmu, ulozi urednika, granici između bola i patetike, kao i veri u književnost kao prostor osvetljavanja unutrašnjih tama. Pred vama je razgovor koji ne nudi gotove odgovore, već poziva na čitanje, zastajanje i unutrašnji dijalog.
U romanu „To više neću biti ja“ junakinja leži u bolničkoj sobi između života i smrti, dok u „Mama spava“ žena preživljava svet iznutra, kroz tišinu. Da li ste oba romana zamišljali kao različite faze iste žene?
Ne bih rekla da su junakinje ista žena. Obe junakinje razdiru tuga, sumnje, strahovi i što je najvažnije vezuje ih traženje smisla u svetu u kome je svaka vrednost dovedena u pitanje. Junakinje su egzistencijalno otuđene – Anita je sama među ljudima, dok lik Janje odlazi korak dalje – ona je začaurena, hermetična, potpuno otuđena od sveta, porodice, pa na trenutke i sebe same. Obe traže svoj lični put. Vezane su sudbinom duha jednog vremena.
U oba teksta postoji osećaj zarobljenosti – fizičke, emotivne, profesionalne. Da li je to stanje koje opisujete kao tipično za žene savremenog društva ili kao univerzalni ljudski usud?
Nikada ne generalizujem stvari, ali osećam da se veliki broj ljudi, posebno žena, oseća zarobljeno u svom telu, u društvu, u svojoj sudbini. Ironično je što nikada nismo imali više slobode izbora, ali se nikada kao pojedinci i kao društvo nismo osetili više zarobljenima u sopstvenom telu, u svojim životima, zajednicama. Nikada više uputstava kako živeti i nikad manje života. Volim priče malih ljudi u svetlu velikih očekivanja, velikog sveta. Osećaj veličine – osećaj bezvrednosti. Rascep između vrednosti koje se ruše i novih koje se (ne)stvaraju, nemogućnost čoveka da se snađe. Ljudi o kojima pišem verujem da imaju mnogo univerzalnog za ceo ljudski rod, ali da njihova tuga, lomovi, samoća, otuđenost proizilaze iz poznog liberalnog kapitalizma u kome živimo. Pred nizom izbora čovek oseća da nijedan nije njegov, jer se otuđio od sebe. Čini mi se da Fromovo „Imati ili biti“ nikada nije bilo aktuelnije. Čovek mora da bude, ali jasno nam je da se sve vrednuje i ocenjuje onim koliko ima. Licemerje propadajućeg kapitalizma govori da često ova dva pojma budu suprotstavljena. Sistem razgrađuje mogućnost pojedinca da „biva“ u skladu s onim što stvarno jeste ukoliko želi da bude uspešan. U svetu gladnog duha, čovek puca iznutra. Ja samo želim na svoj način da zabeležim taj momenat.
U romanu „To više neću biti ja“ novinarka Anita Jakovljević beži od sveta koji samoj sebi prodaje bol kroz naslove. Da li je taj roman i vaš obračun sa senzacionalizmom i površnošću našeg doba?
Nijedan od mojih junakinja nisam ja i u svakoj ima mnogo mene. Ali se trudim da uhvatim onaj univarzalan trenutak u nama. Lično imam problem sa senzacionalizmom, smatram ga najgorim oblikom propagande i ispiranja mozgova ljudi – odvraćanje od suštine koje na kraju dovodi do velikih ličnih, a posledično i društvenih lomova.
„Mama spava“ otvara pitanje nasleđa – šta sve dete nosi iz majke, a majka iz svojih rana. Koliko je ta tema za vas bila lična, a koliko univerzalna?
Tema majčinstva je arhetipska. Majčinska ljubav je važnija od hrane, ljubav nad ljubavima, ali sam želela da temi priđem iz “zabranjenog” ugla. Svetlost i snaga ljubavi imaju svoju tamu i slabost iz koje se rađa raznolikost naših odosa i raspada ili snaga naše ličnosti. Ovo nije priča o odsustvu majčinske ljubavi, nisam pisala o tome. Pišem o složenost te ljubavi, o naličju, slabosti, žrtvi… Kao mlada majka pitala sam se zašto sam prevarena? Zašto me niko nije upozorio šta me čeka? Želela sam da zaronim duboko u osnovnu, najjaču ljubav na svetu, da je izokrenem, preokrenem, iseckam na komadiće i ponovo spojim. Velikim delom knjiga jeste deo mog ličnog iskustva, ali je bila vredna pričanja upravo zato što sam osetila da nije samo moja i da je puno puta progutana, prećutana i da je razorila mnoge žene iznutra tako zabranjena, neizgovorena. Vreme ju je pretvaralo u kolektivnu, transgeneracijsku traumu. Reč ima težinu, a izgovorena može postati lek ili otrov.
Vaše junakinje ne govore mnogo, ali svaka njihova tišina ima značenje. Koliko vam je bilo važno da čitalac sam „čuje“ ono što one ne izgovore?
I u književnosti i u životu smatram da je važna rečitost tišine. Tišina govori jezikom duše. Kroz tišinu nije moguće manipulisati, tišina je lična, pripada svakom čitaocu za sebe tako da može da je ispuni svojim bolom, svojim mišljenjem, svojom mukom i razreši je za sebe. Kroz tišinu se trudim da ne budem pretenciozna dok pišem. Ta tišina je prostor koji otvara mogućnost da svako ima pravo na svoj utisak i svoj način da ga dotakne ili ne dotakne moja priča. Ne želim da čiataoca „buka“ ometa u donošenju autentičnog čitalačkog utiska.
U oba romana, telo je prostor pamćenja – umor, bol, trudnoća, bolest. Da li pišete o telu kao o svedoku života?
Telo je hram duše. Telo pamti. Kako starim sve mi jasnije da je telo tihi svedok našeg života. Jednom ću možda pisati o telu kao izvoru želje, strasti, o silama Erosa, ali moja junakinja Janja je obgrljena malignom tugom depresije, a druga, Anita, jezom samoće – u njima su sile Tanatosa, sile destrukcije i autodestrukcije. Zašto su se te sile toliko ukorenle u ta bića? Ko ih je prizvao i zašto? To su pitanja za čijim odgovorima sam želela da tragam kroz tekst.
Telo je svakako i izvor lepote i čežnje, ali i niza naših lomova. Ne idealizujem ništa, pa ni telo. Možda će se sledeći roman i baviti silama požude, lepote, čežnje, moći ali to nisu bile teme ovih priča. Prošla sam kroz životni period koji mi je pokazao koliko je telo varljivo i koliko sam imala obmana u mladosti oko toga. Zloupotreba lepote, lepota kao simbol moći i manipulacije u mladosti pretvarao se postepeno u najveću iluziju pred nužnim transforacijama istog. Te transformacije mi je bilo važno da ne demonizujem, već da ih predstavim kao prirodni tok života. Jer na kraju krajeva, posle svega, moje junakinje nađu lepotu na svom putu.
Vaš stil je minimalistički, ali svaka rečenica nosi težinu. Koliko puta prepravljate tekst dok ne postane „tačan“?
Rečenica je sredstvo kojim se priča priča, zato mi je jako važna. Jasna rečenica nosi jasnu misao. Tekst vidim kao bistar potok. Može se reći plitak i brz, ali to ne umanjuje snagu koju ima. Čišćenje teksta je jako dug proces, duži od pisanja. Znatno duži. Važno mi je da roman bude fluidan od prve do poslednje stranice, čitljiv. Dubinu težim da postignem kroz karaterizaciju, a lakoća toka misli da prva upadne u oči. Mada bih pre rekla da je u pitanju jasnoća nego tačnost.
Kritika često ističe da pišete „mračnu“ književnost, ali u toj tami ima svetlosti, topline, čak i ironije. Da li verujete da tama otkriva ono što svetlo skriva?
Ne mislim da sam mračan pisac, samo sam žena koja ne negira mrak u sebi i oko sebe i tako slavi svetlo.
Sve naše traume, sve naše boli su mesta koja su ostala u tami. Samo ponovnim proživljavanjem i identifikacijom s likovima može se osvetliti tama u nama. Ja pišem romane za koje verujem da su isceljuljući, nema pročišćenja bez bola – laka rešenja i lake teme ne donose dugoročne promene unutar nas i društva. Mrak je mesto do kog nije došlo svetlo, smatram da svaka vrsta umetnosti ima zadatak da to radi – osvetljava. Korak po korak. Aveti duše kada se izgovore prestaju da budu teret i na mesto mraka dolazi svetlo. Prećutkivanjem ulazimo u dublji mrak. Neizgovoreno se taloži u nama i jede nas iznutra.
„Mama spava“ deluje kao produžetak pitanja iz prvog romana – šta ostaje posle smrti ega. Da li je to knjiga o spasenju ili o odustajanju?
Ja verujem da je o spasenju. Verujem u spasenje, iako verovatno pišem iz dubokog straha od odustajanja.
Koliko vam je bilo teško pisati o bolu, a ostati van patetike?
Linija može da bude veoma tanka, posebno kada je reč o romanima gde ima dosta autorefleksije i refleksije. Stalno čistim i brusim tekst, čitam ga bezbroj puta. Mislim da je dobra formula protiv patetike iskrenost, bez onoga što bi možda bilo lepo uhu čitaoca za čuti. Istina je retko patetična. Ogoljen jezik, ogoljena duša. To je jedino oružje protiv patetike koje imam i nadam se da je uspešno.
Kako je izgledala saradnja sa urednicima i timom Libruma – da li ste imali osećaj potpune slobode ili strukture koja vas je držala u fokusu?
Librum je odlična podrška – daje i slobodu i strukturu. Pisci često zaboravljaju koliko je dobar urednik važan. Ne treba vam neko da vas tapše po ramenu, već neko ko će da vam ukaže gde grešite, ali i da vas podstakne tamo gde ste „jaki“. Smatram i da pisac ne sme da bude sujetan i treba da sluša urednika, ali i čitaoce, stalno i uvek da osluškuje, ako se začauri u samodovoljnosti već je na silaznoj putanji. Urednik stavlja fokus na mane dela i to je odlična šansa da se tekst unapredi. Uz urednika mislim da dajem maksimum u datom trenutku. Važno je za svakog pisca i da kada tekst bude završen ode u ruke dobrom lektoru i da se tehnički dobro izvede knjiga do finalnog „proizvoda“. Ovo poslednje se možda i podrazumeva, ali mi je praksa ukazala na to da ništa ne treba podrazumevati. Librum me je učinio mirnom kada je izlazila druga knjiga „Mama spava“ jer sam znala da će uraditi dobar posao – prelom, štampu i sve što uz to ide.
I konačno – obe knjige završavaju se tišinom. Da li je ta tišina vaš autorski potpis ili samo odraz sveta u kojem više nema reči koje bi mogle spasiti čoveka?
Jasno mi je da čitaocima ponekad zasmeta „nedovršenost“, ali ja ne volim da dobijam konačne odgovore, pa tako ni da ih dajem. Trudim se da stilom i temama otvaram pitanja,a ne da dajem odgovore. Kraj svojih romana ostavljam kao još jedan poziv na diskusiju, preispitivanje, dijalog unutar nas i između nas.
