Postoje knjige koje ne čitamo – nego ih preživimo. „Moje sunce zauvek“ Katarine Petrović upravo je takva priča: ogoljena, hrabra i potresna ispovest o ljubavi, gubitku i iskupljenju. U svetu u kojem se emocije često potiskuju zarad mira, ova autorka odlučno razotkriva ono što je najskrivenije – trenutak kada tuga postane svetlost, a ćutanje oblik ljubavi.
Katarina Petrović, Beograđanka, pravnica po obrazovanju, a spisateljica po unutrašnjem pozivu, svoj profesionalni život zamenila je prostorom književnosti – onim u kojem reči leče, ali i bole. Njena proza prepliće lucidnost intelektualca i ranjivost žene koja ume da oslušne tišinu između redova.
Roman „Moje sunce zauvek“ dostupan je u elektronskoj i štampanoj verziji putem njenog sajta www.katarinabooksandlovers.com, koji je postao mesto okupljanja čitalaca koji veruju da književnost nije beg od stvarnosti, već njen najdublji oblik razumevanja.
Otvarate narativ nizom osujećenih putovanja u avgustu 1996. – Rim, Tenerife, Japan. Da li je taj motiv „blokirane pokretljivosti“ dramaturški ključ za kasniju emocionalnu inerciju junakinje? Šta dobijate time što prvo uvodite frustraciju puta, a ne „glavni“ konflikt?
Pisanje je duboko individualna stvar. Nisam kalkulisala uvođenjem određenih situacija koje bi kasnije prerasle u konflikt. Frustracija puta bila je karta za životni put junakinje. Lanac događaja, koji započinje njenom nemoći da održi početne planove, neočekivano će je voditi ka ljubavi, onakvoj kako je definiše Simon de Bovoar – kao retku privilegiju koja obogaćuje živote i muškarca i žene. Takav sled događaja može se posmatrati i kao potvrda da život ponekad planira u tišini, mimo nas.
Humor Stevinog glasa (npr. „Mogu te sve ljubiti?“… logistika poljubaca) služi kao kontrateg mračnijim slojevima. Kako ste konstruisali taj „ventil“ i gde ste povukli liniju da se ne potroši ozbiljnost teksta?
Mislim da Steva uspeva da bude kontrateg jedno vreme, dok se ne oslobodi i njegov mračni deo karaktera. Jer, svi imamo skrivene slojeve koji se, u zavisnosti od okolnosti, otkrivaju drugima. Steva je pomalo površan, dobroćudan, ali tipičan predstavnik jednog dela tadašnjeg društva – onog koje „pluta“ kroz život. Uspevao je da održi vedar ton i sačuva osmehe na licima junaka i čitalaca, dokle god je to bilo umesno. Odgovor na vaše pitanje bio bi da mu nisam davala previše prostora.
Plaža kao mikrokozmos zajednice (Bebine krofne, deca, ležaljke, kolica) ritmički smiruje radnju i uspostavlja osećaj „dnevne sobe na otvorenom“. Koja je funkcija ovog prostora u vašoj narativnoj ekonomiji – utočište, kontrapunkt ili ironijska pozadina?
Jedan od komentara čitalaca na plažno postavljene scene bio je da im stvaraju osećaj prisustva – kao da su sve vreme za stolom, na barci, u tom svetu. Upravo sam takvu bliskost između čitaoca i likova želela da uspostavim, da dožive taj mali svet kao što ga doživljava junakinja Kristina. Drugi komentar bio je da žele da se Kristina vrati baš na tu plažu, kao da će joj se život nekim čudom revanširati. Plažu zato vidim kao kontrapunkt koji pojačava tragični ton kada se prikrade.
U trećem delu ulazite u sudsku matricu i hladni jezik presude („ublažena kazna… šest meseci“) koji brutalno kontrastira emotivnoj prozi. Zašto ste izabrali dokumentaristički ton – kao estetski šok ili etičko zauzimanje stava?
Ako pažljivo pratite deo romana koji opisuje sudski postupak, jasno je da je etika imala sporednu ulogu. Iako je roman fikcija, s obzirom na to da sam se bavila advokaturom, iskustveno znam da je sasvim moguće doneti upravo takvu presudu, ma koliko se kazna činila nedovoljnom. Ton kojim je taj deo napisan nametnuo se kao jedini moguć. Kristina je veoma mlada u trenutku suđenja i za nju je to još jedan način sazrevanja. Brutalno, ali neizbežno.
Temporalni luk vodi do 2017. i scene sa Nedom; junakinja eksplicitno odbija „življenje na mrežama“. Da li je to generacijski komentar, lični mehanizam odbrane ili signal zrelosti – i kako taj stav prelama njenu sposobnost za bliskost?
U Kristininom slučaju, neprihvatanje svake promene odraz je njenog odbijanja da korača kroz sopstveni život – način da zamrzne svet koji poznaje. Možda oseća i grižu savesti dok prihvata da se sve menja, jer tako postaje svesna sopstvenog razvoja i prihvatanja, za koje se godinama ne oseća spremnom. A pošto se kroz Kristinu, makar u malom delu, čuje i moj glas, iskreno ću vam reći da joj se takav pristup spontano nametnuo. Da nije gubljenje vremena, pisala bih olovkom. Svakodnevno, uporno – i pored tastature, pišem rukom.
Prijateljstvo sa Nedom preživljava godine „zatvora“ u obavezama i roditeljstvu, ali ostaje ritual vikend-kafe kao mala liturgija kontinuiteta. Šta za vas, romanesknim jezikom, znači „održivo prijateljstvo“ – rutina ili otpor entropiji?
Kako je rekao Mark Tven – dobri prijatelji, dobre knjige i mirna savest čine idealan život. Kristinin život nije bio ni blizu podnošljivog, ali je Neda bila njen poklon, snaga kada posustane i glas savesti kada se približi ivici. Neda je prikazana kao lični „delić koji nedostaje“. Sopstvena prijateljstva duboko proživljavam i nastojim da rituali kafe, vina, razgovora i zagrljaja opstanu, uprkos svemu što nas razdvaja. Gajim prijateljstva i sa decom, partnerom – to je, za mene, uslov opstanka.
Na plaži se organizuje „automatizovana“ svakodnevnica (krofne, red, sitan novac), dok intimna drama lika tiho pulsira ispod. Koliko svesno gradite kontrapunkt između uređenog spolja i raspada iznutra kao dominantni stilistički obrazac?
Iskreno, nisam sigurna da mogu dati „ispravan“ odgovor. Do jednog dela radnje pisala sam svesno, gradeći priču, a zatim su likovi „oživeli“ i počeli sami da se razvijaju, koliko god to zvučalo neobično. Da li je to odlika stila ili trenutak kada likovi preuzmu i roman i autora – nisam sigurna. Možda je istina negde na sredini.
Tokom uređivanja knjige, koliko se menjala forma u odnosu na prvi rukopis? Da li ste neke delove svesno izostavili da bi roman ostao suzdržan?
Posebno hvala na ovom pitanju. Uređivanje knjige donelo mi je neočekivanu radost. Dok pišete, to je prvi put da još neko „razmišlja“ s vama i vidi žive ljude koji postoje na papiru. U prvoj verziji rukopisa svesno sam bivala nedorečena. Urednički proces doneo je jasnoću, ali i ohrabrenje. Forma se nije menjala gotovo uopšte – što sam zapisala kao mali kompliment sebi. Pročitala sam mnogo knjiga i neumorna sam u tome i dalje. A posebno je iskustvo sarađivati s nekim za koga znate da je pročitao mnogo više od vas – sada i vaš roman – i ima kritičko mišljenje o njemu.
