Autorke priručnika „Vrtić i ja – Priručnik za roditelje“, Aleksandra Srećo i Mirjana Sadiku, dugogodišnje su medicinske sestre sa bogatim iskustvom u radu sa decom u predškolskim ustanovama. Aleksandra Srećo, tvorac ideje i koncepta „Vrtić i ja“, radi na preventivnoj zdravstvenoj zaštiti i godinama sprovodi edukacije namenjene roditeljima i vaspitačima. U realizaciji projekta pridružila joj se Mirjana Sadiku, medicinska sestra-vaspitač i koleginica iz iste oblasti, sa istim profesionalnim žarom i posvećenošću radu sa decom.
Njihov priručnik nastao je kao rezultat svakodnevnih razgovora sa roditeljima i iskustava iz prakse – iskreni vodič kroz izazove odrastanja, adaptacije i razvoja dece u najranijem uzrastu. U razgovoru koji sledi, autorke otkrivaju kako su nastale stranice ove knjige, šta su želele da poruče roditeljima i zbog čega je zajedništvo između porodice i vrtića temelj zdravog razvoja deteta.
Kako je nastala ideja da napišete „Priručnik za roditelje“?
Ideja je nastala iz svakodnevnog rada sa decom i roditeljima, iz razgovora koji su često počinjali pitanjem: „Šta da radim kada…?“ Osetile smo potrebu da na jednostavan i razumljiv način približimo roditeljima ono što vaspitači svakodnevno rade – ali i da im pružimo podršku u situacijama koje su im najizazovnije. Knjiga je spoj naše stručnosti, ljubavi I iskustva i iskrene želje da roditelji i vaspitači budu na istoj strani – u timu deteta.
U praksi, roditelji često imaju dilemu – gde prestaje njihova uloga, a gde počinje uloga vaspitača. Koliko se kroz ovu knjigu trudite da pokažete da je to zajednički, a ne odvojeni proces?
U knjizi stalno ističemo da dete najbolje raste kada između porodice i vrtića postoji most saradnje, a ne zid razlike. Roditelj i vaspitač imaju različite uloge, ali zajednički cilj – dobrobit deteta. Kada dete oseti da „pričamo istim jezikom“, stvara se kontinuitet, sigurnost i poverenje koje je ključno za razvoj.
Koliko su vas iskustva iz vrtića oblikovala u pisanju? Ima li delova koji su nastali direktno iz svakodnevnog rada?
Gotovo svaka stranica knjige nastala je iz stvarnog iskustva. Situacije koje opisujemo – od adaptacije, hranjenja, do granica i emocija – sve su deo naše svakodnevice. Mnoga poglavlja su doslovno „izrasla“ iz razgovora s roditeljima, iz malih trenutaka u sobi sa decom, iz pitanja koja su nas terala da pronađemo najbolji način da pomognemo.
U knjizi naglašavate važnost emocija, rutine i poverenja. Koji je najčešći nesporazum između roditelja i dece danas?
Najčešći nesporazum je u brzini kojom živimo. Odrasli često žele da dete „razume odmah“ ili „uradi sad“, dok dete funkcioniše kroz emocije, igru i ritam koji je sporiji. Kada roditelji pokušaju da ubrzaju proces, dolazi do nerazumevanja. Poruka detetu tada postaje: „Nemaš vremena da osećaš.“ A ono što deci najviše treba jeste – da ih vidimo, čujemo i sačekamo.
Jedno od poglavlja bavi se granicama. Kako ih postaviti, a da se ne naruši odnos ljubavi i poverenja?
Granice nisu kazna, već sigurnost. One detetu govore: „Tu sam, čuvam te.“ Kada se postave mirno, dosledno i s poštovanjem, dete uči šta je prihvatljivo, ali ne gubi osećaj da je voljeno. Ljubav bez granica stvara nesigurnost, a granice bez ljubavi strah – balans između to dvoje je ono čemu težimo i kroz knjigu.
Često pišete o potrebi da dete „bude viđeno, a ne procenjivano“. Koliko je teško u današnjem društvu roditeljima da prepoznaju tu razliku?
Danas je teško jer smo svi okruženi ocenama, upoređivanjima i očekivanjima. Roditelji često, iz najbolje namere, žele da njihovo dete „napreduje“, a zaborave da ga prosto – vide. Videti dete znači primetiti njegov trud, emociju, izraz lica, a ne samo rezultat. To je osnova zdravog samopouzdanja i emocionalne povezanosti.
Da li se uloga vaspitača promenila poslednjih deset godina?
Da, i to značajno. Vaspitač nije samo „čuvar dece“, već partner roditeljima, podrška porodici, oslonac detetu. Pored profesionalne uloge, važna je i emocionalna zrelost vaspitača – jer rad sa decom danas podrazumeva razumevanje, empatiju i stalno učenje. Roditelji su sve više uključeni, što je divno, ali i izazovno, jer zahteva otvorenu komunikaciju i poverenje.
Kako se snalazite kada roditelji očekuju da vrtić „vaspita“ dete?
U takvim situacijama biramo dijalog, a ne kritiku. Objašnjavamo da dete uči kroz doslednost i kontinuitet – i kod kuće i u vrtiću. Kada dete dobija iste poruke iz oba okruženja, tada raste najzdravije. Trudimo se da roditelji razumeju da nisu sami, ali i da vaspitanje ne može biti prepušteno samo jednoj strani i da kreće od baze koja se gradi prvo kod kuće a nastavlja u vrtiću.
Koliko je digitalno doba promenilo decu i komunikaciju?
Mnogo. Deca danas manje komuniciraju licem u lice, a više kroz ekrane, deca su prestimulisana ekranima. Zbog toga su emocionalna regulacija i socijalne veštine često slabije razvijene. Vrtić ima ogromnu ulogu da to izbalansira – kroz igru, dodir, zajedničke aktivnosti, kontakt očima. To je ono što nijedan ekran ne može da zameni.
Kako je izgledala saradnja sa izdavačkom kućom Librum?
Saradnja je bila topla, izazovna i zanimljiva – baš kao i ton našeg priručnika. Trudili smo se da pronađemo zajedničke ciljeve, rešenja i ideje za realizaciju priručnika.
Da li planirate nastavak?
Da, razmišljamo o nastavku koji bi bio ne samo usmeren na roditelje možda već i na vaspitače – kao podrška njihovom radu i komunikaciji s roditeljima – ili na roditelje dece određenog uzrasta, sa konkretnim primerima i situacijama iz prakse. Ideja postoji, a inspiracije ne nedostaje – jer svaki dan u vrtiću nosi novu priču.
Ako biste morali da izdvojite jednu poruku koju bi svaki roditelj trebalo da ponese iz vaše knjige – koja bi to bila?
Dete ne traži savršenog roditelja – traži prisutnog. Kada ga vidimo, čujemo i prihvatimo, gradimo temelje za život. Ljubav, granice i strpljenje su kompas koji i roditeljima i vaspitačima pokazuje pravi smer.
