Dušan Stojmenović, pisac snažnog misaonog nerva i oštrog društvenog pogleda, u svojoj novoj zbirci „Dolazi nam vrag u posetu“ otvara panoramu urušavanja — kako spoljašnjeg, društvenog, tako i onog tiho ličnog. Njegove priče funkcionišu kao ogledala jednog sveta koji se raspada pod sopstvenom težinom, ali iz pukotina tog raspada izvire trag svesnosti, pobune i introspekcije.
Stojmenović ne piše da bi utešio, već da bi probudio — njegov jezik je grub, lirski i filozofski u isti mah. Sa preciznošću sociologa i senzibilitetom pesnika, autor gradi distopijsku fresku današnjice u kojoj se prepoznajemo.
„Dolazi nam vrag u posetu“ je zbirka o raspadanju društva, ali i o ličnom buđenju. Šta zapravo „dolazi“ u naslovu — nova generacija, nova katastrofa ili nova svest?
Pitanje je dobro postavljeno. Rekao bih da dolazi katastrofa (tačnije, ona već postoji, ali se u pričama na različite načine obnavlja), dok se prostor za novu svest otvara čitanjem zbirke i zaključcima koje čitalac, post festum, formira. Nije mali broj onih koji su mi u međuvremenu rekli da ih je moja knjiga naterala na razmišljanje; koji su mi, ujedno, rekli i da u vrtlogu pesimističkih strujanja na koja su naišli, osećaju i naziru „svetlost na kraju tunela“, kako se to obično kaže. Meni je kao autoru drago da čujem takve komentare, ali sam i svestan da na recepciju čitalaca ne mogu da utičem.
U tekstu se prepliću urbani pejzaži, prazne fabrike, cinični dijalozi i vizije propasti. Da li ste želeli da roman bude ogledalo sadašnjice ili proročanstvo budućnosti?
Nisam imao tendenciju za bilo šta. Čak i ako sam je imao, tekst bi me vrlo brzo odveo na neku „svoju stranu“ koju bih ja, naposletku, i prihvatao. Sigurno da su i lično iskustvo i literatura koja me je poslednjih dvadesetak godina formirala, podjednako uticali da mi priče budu prožete nihilističko-ciničnim sadržajem, ali i neki moji principi zbog kojih sam u životu plaćao cenu. Svakako, tamo gde se prepoznaje sadašnjica, može se prepoznati i anticipacija događaja koji slede. Mislim da je to neodvojivo.
Glavni junak je i posmatrač i učesnik — gotovo antiheroj koji gubi veru u sistem, ali ne i u smisao. Da li je on simbol modernog čoveka koji je svestan svega, ali ne menja ništa?
Svako ko pokuša nešto da menja, na početku biva doživljavan kao antiheroj, svejedno da li pokušava da promeni sebe ili svoj habitus (okolinu, običaje…). Nema promene bez hegelovske dijalektike — negacija negacije, da bi se rodilo nešto novo, pozitivnije, bolje, svežije, smislenije. Problematičan pojedinac je motiv koji određuje i generiše neke od mojih priča, dok je onaj pasivizirani prisutniji. Tako je oduvek bilo i u društvenim kretanjima kroz istoriju.
Zbirka priča ima snažnu distopijsku notu, ali se oslanja na prepoznatljivu balkansku realnost. Šta je bio inicijalni impuls za priče — lično iskustvo, politička slika vremena ili potreba da se izrekne revolt?
Sve što ste naveli predstavlja impuls – u nekim pričama više, u nekim manje. Dok sam neke priče pisao, shvatao sam da literarno izražavanje ličnog iskustva samo po sebi istovremeno reflektuje i revolt. Naime, kada pišete o onome što ste doživeli na poslu, pa čak i kada se to svodi na neestetsko navođenje različitih situacija (tada možda ponajviše), vi izražavate revolt. Istina, književnost može da opstane bez društvenog angažmana, ali čovek ne može da opstane bez angažmana, iliti revolta. Sremac je u jednom svom eseju, otprilike, zapisao: „Zašto bih ja bilo šta izmišljao, kad život mnogo bolje izmišlja?“
Naslov nosi ton upozorenja. Da li je „Dolazi nam vrag u posetu“ zapravo poruka da se kraj ne događa odjednom, već polako, dok svi ćute?
Moglo bi se tako reći. Smatram da se ništa ne dešava odjednom, kao i da se bilo šta dešava ex nihilo. Ako je Bog tako stvorio svet, ne znači da čovek bilo šta može tako da stvori, pa ni da razori. Štaviše, svedoci smo da čovek često veruje da stvara, dok zapravo uništava. Recimo, ubeđen je da čini dobro delo time što nekog zapošljava, a zapravo sprovodi zloupotrebu službenog položaja. Sličnih i drugačijih primera ima mnogo. Koliko je taj proces banalan ili kompleksan, drugo je pitanje.
Vaš stil je kombinacija poezije i grubosti — rečenice su istovremeno lirske i surove. Da li to odražava način na koji doživljavate savremeni svet?
Pre bih rekao da je to moj lični senzibilitet, ali na drugima je da to komentarišu.
U knjizi nema klasičnih junaka, nema pobede ni utehe. Da li je to bila svesna odluka — da napišete kratke priče bez iluzija?
U knjizi ima više prikaza deluzija nego iluzija. Ali i taj odmak od realnosti može poslužiti boljem sagledavanju naše svakodnevice, kako one političke, tako i kulturološke.
Šta biste poručili piscima koji pokušavaju da u svoje tekstove unesu društvenu kritiku, a da pritom ne upadnu u pamfletizam?
Koliko ja znam, nije toliko bitno o čemu se piše, već kako. Ako forma zadovoljava estetske kriterijume književne artikulacije, kritika društva je oštrija i produktivnija. Teško je naći pisca koji je bio ravnodušan na dešavanja u društvu, istoriji, politici, kao i na banalnosti u svakodnevnim međuljudskim odnosima. Opis naizgled beznačajnih dešavanja na društvenoj margini može knjigu učiniti vrednom, kao i opis nekog velikog istorijskog događaja. Svako sa solidnim čitalačkim iskustvom svestan je toga.
Kako je protekao proces uređivanja i pripreme knjige za štampu sa Librum timom? Da li je bilo izazovno uskladiti vašu slojevitu prozu sa tehničkim zahtevima izdavačkog procesa?
Proces uređivanja je protekao više nego dobro. Zadovoljan sam i uređivanjem knjige, kao i lekturom. Zahvaljujući uredništvu vaše izdavačke kuće, uspeo sam bolje da razumem književnost.
