Brane Drakulić u knjizi „San drugog ustanka” ispisuje jedan od onih rukopisa koji ne žele da budu samo književnost, već i svedočanstvo. To je knjiga o zemlji, o narodu, o snu koji se ne predaje ni kada je istorija protiv njega. U njoj nema patetike, ali ima strasti. Nema herojskih poza, ali ima bola, ironije i duboke svesti o tome koliko je teško ostati čovek u zemlji koja svoje snove sahranjuje pod slojevima propagande, siromaštva i zaborava.
Roman je koncipiran kao misaono putovanje kroz srpsku stvarnost — između mita i razočaranja, ideala i rezignacije. Naslov „San drugog ustanka” nosi u sebi ključnu simboliku: nije reč o istorijskom ustanku, već o unutrašnjem, ličnom buntu, o potrebi da se ponovo pronađe smisao zajedničkog identiteta u vremenu u kojem se svaka ideologija raspala u prah.
Drakulićev pripovedač posmatra svet kroz oči čoveka koji zna da je sve izgubio, ali se i dalje ne odriče nade. On piše o zemlji u kojoj su junaci postali statisti, a ideali preprodavci sopstvenih sećanja. Njegov jezik je težak, pun metafora i gorčine, ali i stilski precizan, gotovo poetičan. Svaka rečenica deluje kao rana koja se ne zatvara — oštra, ali istinita.
Kroz priču se provlače motivi razočaranja u sistem, moralnog posrnuća nacije, gubitka vere, lažnog patriotizma, ali i tihe potrebe za ponovnim buđenjem. Drakulić ne nudi rešenje, ali postavlja pitanje koje odzvanja dugo nakon čitanja: da li je narod koji više ne ume da sanja sposoban da se pobuni?
„San drugog ustanka” nije klasičan roman. To je hibrid između poeme, eseja i ispovesti. Njegova snaga nije u zapletu, već u tonu. To je knjiga koja traži zrelu publiku — čitaoca koji ume da podnese istinu bez ukrasa.
U formalnom smislu, Drakulić koristi složen, ali ritmičan stil. Njegove rečenice ponekad podsećaju na prozne psalme. Između ironije i molitve, on gradi poseban ritam teksta koji ne može biti brzinski čitan. Sve se odvija u atmosferi tihe pobune – one koja ne traži oružje, već svest.
U tematskom smislu, knjiga stoji u liniji sa delima autora poput Danila Kiša ili Borislava Pekića — ne po formi, već po unutrašnjoj potrebi da se razume nacionalni karakter, da se prepozna tragika pripadanja prostoru koji se stalno ponovo rađa i umire.
Drakulićev „drugi ustanak” nije poziv na revoluciju, već na osvešćenje. To je ustanak protiv zaborava, protiv ravnodušnosti, protiv poraza koji smo pretvorili u naviku.
Ova knjiga ne nudi utehu, ali nudi dostojanstvo. I upravo u tome leži njena najveća vrednost — u sposobnosti da čitaoca suoči s onim što bi najradije zaboravio.
„San drugog ustanka” je knjiga koja ne pokušava da se dopadne. Ona pokušava da probudi.
